Planina Bobija povezala Srbe iz Srbije, Republike Srpske i rasejanja

IGOR SPOZNAO OAZU SLOBODARSTVA

Planina Bobija, kod Ljubovije, uz mnogobrojne prirodne lepote svojih šuma, livada, pašnjaka, izvora, vodopada, lekovitog bilja i gljiva, sve je veći „mamac“ za ljude žedne naše istorije. Ovde je svaki sokak i zaseok, svaki šumski put, puteljak i staza u znaku prošlosti, ne samo Azbukovice, već i našeg roda.

Turisti, izviđači, planinari i gorani višedecenijski su gosti ove slavne srpske gore, gde je jednu krsnu slavu, usred rata, proslavio đeneral Dragoljub Draža Mihailović, komandant Ravnogorskog pokreta, jednog od dva antifašistička pokreta u Srbiji. Tu su i grobovi junaka iz minulih ratova, ali i najnovijih, stratišta heroja, boraca protiv ustaša, kao što je ono na kojem je brutalno, posle rata, ubijen div junaka borbe protiv ustaša, branilaca srpstva i Srbije, pukovnik Dragoslav Račić, komandant Cersko-majevičkog odreda.

I u ratu su, u ovom kraju, podizane crkve, a neke su i rušene. Jednu od njih sačuvala je starica, majka šefa OZNE, koji je, sa drugovima, došao da je sravni sa zemljom.

„Klekla je i zavapila, obraćajući se sinu da će im sve ostati pusto ako bogomolju poruši, a još i da vodi taj bezbožni akt – svedoči nam Milan Mladenović, hroničar Azbukovice. – Šef OZNE je poslušao majku, ali pre bi se to moglo reći da je bila u pitanju Božja volja dospela do te divne i pobožne žene.

Ovo je dragoceno utoliko pre što se ljubovijski udbaši nisu baš proslavili kada je u pitanju rod i njegov interes, pa je, tako, jedan od njih najzaslužniji što je srebrenički dželat Naser Orić primljen u beogradsku policiju, mada je pre toga odbijen i u Tuzli, i u Sarajevu, i u Slavonskom Brodu.

„Pitao me je predsednik komisije, koji je bio iz Ljubovije, koja je preko puta Bratunca i Srebrenice, šta mislim što nisam primljen, a ja sam odgovorio da nisam prošao na tri mesta pod izgovorom da ima višak kadrova, ali da mislim da nisu hteli jer je moj dedo bio ustaša, crnokošuljaš – svedočio je pre nekoliko godina Naser Orić. – Azbukovčanin koji je bio predsednik komisije u Beogradu, rekao mi je posle toga, odmah, da sam primljen, mada se čekalo da se to saopšti kasnije.

Azbukovčanin, zanimljivo je, sinovac policajca kadrovika u Beogradu u Brozovo vreme, bio je, na početku rata, komandant Bratunačke brigade VRS, kada je imala najveće gubitke, ratujući sa Orićevim hordama. Nastupao je, u početku, kao naslednik čuvenog Jezdimira Dangića, velikog junaka, pisca i intelektualca, a ispostavilo se da mu nije ni do članaka, i smenjen je posle tri meseca. To mu nije smetalo da, kasnijih godina, napusti vojsku i dobije jedno od ključnih mesta u policiji, u vreme vlasti Vojislava Koštunice.

Sve to Azbukovica pamti, ali takvi su, srećom, statističke greške jer je ovaj narod proneo slavu srpskog roda, uz ogromna postradanja, u svim ratovima, uključujući i najnovije. Ljudi nisu mogli čudom da se načude ni kada su sveštenici ljubovijski želeli da iz porte izmeste poginule srpske junake iz Drugog svetskog rata, među kojima se spominjao i grob kapetana Deroka, koji su pali braneći srpski narod na Drini od ustaša. Zahvaljujući razumnim ljudima, poput prote Stojadina Pavlovića i tadašnjem episkopu Lavrentiju, to se, srećom, nije dogodilo.

A, sve što je, i danas, rodoljubivo, slobodoljubivo i pravdoljubivo okuplja se na Bobiji, i to često, ne samo kao što je bio nedavni sabor koji je okupio više hiljada ljudi. Okuplja ih, redovno, junak i minulih ratova, narodni poslanik, vojvoda, umetnik, privrednik i silan čovek mr Igor Braunović, koji je i predsednik Boračke organizacije Srbije i Republike Srpske i Udruženja „Naša Drina“. Okupljaju se rodoljubi i podsećaju da srpski rod uvek mora da bude na oprezu kada je u pitanju njegova sloboda, državna celovitost, njen integritet i dostojanstvo. Saboruju, vesele se, druže, ali i tuguju, sećajući se teških dana i postradanja našeg roda.

„I molimo se Bogu u hramu posvećenom svetom velikomučeniku knezu Lazaru, hramu koji mu je, u čast, podigao velikomučenik – kaže mr Braunović. – Molimo se u hramu koji je sagrađen bez ijednog eksera, jer ih je graditelj, čuveni pukovnik Račić, verovatno sačuvao za sopstveno raspeće. Bobija je slobodarsko mesto, sa ovog vrha vide se svi vrhovi. Saborujemo, znajući da samo sabrani i jedinstveni možemo da se suprotstavimo svakom zlu koje preti našem rodu i našoj otadžbini Srbiji, ali i našoj Republici Srpskoj. Moramo da verujemo u pravdu Božju i carstvo nebesko. Moramo verovati da je Srbija večna dok su joj deca verna. To su, vazda, naše poruke i pouke sa Bobije, iz Azbukovice koja se junaštvom i slobodarstvom vazda mogla da pohvali.

A, na saborovanja na Bobiju stižu Srbi baš sa svih srpskih strana. Druže se, dele iskustva, razmenjuju sećanja, unapređuju znanja i umeća i iskazuju ljubav prema Bogu i rodu.

„Mudar je mr Igor Braunović, koji je za saborovanja ogromnog broja ljudi odabrao baš Bobiju – kaže mladi član „Naše Drine“, Petar Banković. – Ovo je planina puna pozitivne energije, gora koja se „srasla“ davno i sa živim i mrtvim ljudima. Ovo je planina u kojoj počivaju veliki naši junaci i vitezovi, ovo je kraj od Boga dobijen da se voli, kao i čitava Srbija. Ovo je planina na kojoj razgovor ne staje. I to onaj koji se tiče sadašnjosti i budućnosti našeg roda. Nikad! E, sve je to, i ko zna šta još imao u vidu, vojvoda Igor Braunović, kada je ovu planinu učinio istinskom oazom slobodarstva u svakom pogledu.

V. Mitrić

Slični članci

KOMENTARI

REKLAMAspot_img

Pratite nas

REKLAMAspot_img

NAJNOVIJE