Jajce, lepi grad u BiH, koji je, posle minulog rata pripao Federaciji BiH, smešten na mestu gde se „grle“ Pliva i Vrbas, koji je prvi put izgrađen u 14. veku, jedna je od najomiljenijih turističkih destinacija, danas, na levoj obali Drine i Save. Turisti iz svih krajeva BiH, ali i iz susednih država i inostranstva bukvalno hrle, očarani gotovo čarobnim prirodnim lepotama, bogatim kulturno-istorijskim nasleđem, duhovnim zdanjima i sve na idealnoj nadmorskoj visini od 380–430 metara.
U Jajcu, danas, moglo bi da se kaže „nema šta nema“ da nije surove činjenice da su Srbi, kojih je pred rat bilo skoro petina, svedeni na stotinak, ali najveći broj njih se samo formalno vodi, jer rade širom sveta, gde su porodice masovno otišle na početku rata kako bi sačuvale gole živote od ustaša. I to još jednom u veku!
Ovo je sumorna činjenica na koju ukazuje humanista, advokat i pravednik Dušan Tomić, koji je došao u grad da, kao predstavnik Dečje ambasade „Međaši“, ode u svaku školu, srednju i osnovnu, i nastavnicima i učiteljima otvoreno saopšti da je jedan od glavnih narkodilera u gradu baš njihov kolega.
– Za mene nema razlike kad su u pitanju ljudi, a posebno deca, što sam pokazao u poslednje četiri decenije, kada je bilo najteže, pa tako bijem bitku da se stane na kraj onima koji drogom uništavaju živote ovdašnje dece i omladine – kaže Tomić. – Usput sam ustanovio da je broj Srba sveden skoro na statističku grešku. Tužno, bolno, jadno, sramno…
Svedok da je bilo Srba i srpskih obeležja je i oronula kuća u gradu. Na njoj su ostale table da je bila valjevska, a sada je popa Milana Ilića. Za snimanje je trebalo i hrabrosti i upornosti, jer se tome, u prvi mah, usprotivio čovek koji se predstavio kao „komandant Jajca“, kapiramo brzo, u ratu. Tog položaja se ne odriče. Jedva daje „blagoslov“ da slikamo, a onda polako priča da je ulica, kad su proterani Srbi na početku rata, ponela ime Splitska, po želji tadašnjih hrvatskih ekstremista. Naknadno je, veli, dobila ime „popa koji je bio dobar čovek“. Pokazuje i da je tu Šantićeva ulica, a na našu sugestiju zašto nisu pokazali malo empatije prema Srbima, kao što je slavni Mostarac, autor pesme „Ostajte ovde“, za ljude druge nacionalnosti i vere, nije imao odgovor…
Jajce, koje je, po svoj prilici, dobilo ime po brdu jajastog oblika, bilo je mesto Drugog zasedanja AVNOJ-a 29. novembra 1943. godine, na kom je, naravno, bilo najviše većnika Srba, među kojima i tadašnji pravoslavni sveštenik Vlada Zečević. A danas ovaj grad, koji ima jednu od najlepših i najbogatijih pravoslavnih hramova u BiH, nema „redovnog“ sveštenika, pa dolazi paroh iz Jezera, iz Republike Srpske!?
– U crkvi, na bogosluženju, je jednocifren broj vernika, sa sve sveštenikom koji dolazi, što je više nego tužno – kaže Tomić. – U vreme naše posete bila su samo dva vernika i to u doba kada se Bog javi. Crkva sija i blista. Nije bio problem da se povrati iz pepela i zasija, ali po volji ovdašnjih vladara, očito je, više za turističke potrebe nego da bude duhovni centar Srba, jer znaju dobro da ih skoro više nema.
Drevni hram u Jajcu ustaše su srušile u junu 1941, zlostavljajući ljude na najmonstruozniji način, čak muškarcima čupajući brkove. Sve je opljačkano, a ruina je pretvorena u – klozet! Ustaški teror nad Srbima bio je, u najmanju ruku, krvoločan. Po selima su više puta palili kuće, dok nisu bili sigurni da su zatrli sva njihova ognjišta. Advokat Tomić kaže da je takva naredba bila, i u minuloj ratu, i to zvanična, prema Srbima u Konjicu i okolini, „gde je nad njima, nesumnjivo, počinjen genocid“.
U Jajcu dobro pamte da je srpska crkva posvećena Uspenju Presvete Bogorodice srušena u noći 10. i 11. oktobra 1992. godine. Tu su one „svetinje“ koje niko nije ni pipnuo, od Muzeja AVNOJ-a do spomenika drugu Moši Pijadi.
– O, Bože, kako bi bilo lepo da, u ovoj lepoti, žive svi oni čiji je ovo i zavičaj i gde su im rodna ognjišta i koreni – kaže setno Marina Mišković, ataše za kulturu i duhovnost DA „Međaši“. – Naš čuveni psihijatar i pisac, akademik profesor dr Vladeta Jerotić, često je govorio da je za čoveka najbolje, ako može, da živi tamo gde je rođen. Mogu da zamislim koliko ljudi danas pati za ovim krajem. Jako, jako tužno.
