Vukov grad, grad dr Jovana Cvijića, Miće Popovića i mnogih drugih znamenitih Lozničana, sve do živog akademika Svete Božića, ne može se nazivati vukojebinom. I ne samo ovaj grad, već ni pedalj zemlje na kojoj žive Srbi, ma gde bili, ne može tako odvratno da se nazove. O kakvoj bratskoj ljubavi je reč, ako se tako naziva grad koji je primio na desetine nevoljnika tokom minulih ratova, kroz koji je prošlo, u muci, pola miliona ljudi sa obe obale Drine, Save i Dunava.
Ovo ističe profesor Milan Nedeljković, predsednik Skupštine Super lige u rukometu, posle uvrede koju je izneo, i još se nije izvinio, Marinko Umićević, predsednik Rukometnog saveza Republike Srpske, na kraju Svesrpskog kupa.
– Samom tom izjavom svesrpstvu je dao mrlju, što je nedopustivo, tužno i ružno – kaže Nedeljković. – To nije ni bratski, ni ljudski, a posebno nije srpski. Ko ne zna Loznicu, ne zna Vuka Karadžića, ne zna za legendarni Cer i Cersku bitku, ni Gučevo, ni Drinu, ni Tronošu, svetinju stariju od 700 godina. Ne zna ni gde je i da li je slučajno u Loznici organizovano obeležavanje Oluje i ne zna koliko je Lozničana odlazilo u najudaljenije delove nekadašnje BiH da, kad je bilo najpotrebnije, pomognu svom srpskom rodu. Od sveg srca.
Nedeljković smatra da „ne treba kroz nekog Nikolu da se gleda Sveti Nikola“, pa ni kroz uvređivača lepog i slavnog grada da se gleda Republika Srpska i naš narod. Znamo da neki koji stižu iz Republike Srpske radije uzimaju nekretnine u većim gradovima, po principu „ima se, može se“. E, možda pod tim sindromom sve potamni, pa grad kao što je Loznica bude tako nazvan. Praštamo, naravno, ali neka se zna da je to ružno. Zarad svih nas Srba, ma gde živeli. Istina, neki bi da budu duhoviti, ali za to čovek treba da ima i dara i znanja.
V. Mitrić
