Danas na praznik Cveti, u manastiru Tronoša, zasijala je poslednji put svetlost prošlogodišnjih ratarskih sveća, simbola vere, zahvalnosti i nade. Njihov plamen, tiho i dostojanstveno, osvetlio je oltar hrama posvećenog Vavedenju Presvete Bogorodice, baš kao što je vekovima grejao srca ratara Jadra.
Od sutra, ono što je preostalo od ove svetlosti biće pretopljeno, ne da bi nestalo, već da bi se spojilo s novim voskom i dalo život novim svećama koje će, kao i svake godine, biti prinesene na Veliki četvrtak. I fitilj za njih pravi se ručno, nit po nit, pažljivo, kao što se pažljivo prenosi i ova tradicija s kolena na koleno.
Tronoša, manastir koji već više od 700 godina stoji kao svedok burne srpske istorije, deli sa svojim narodom i ovaj viševekovni običaj. Na Veliki četvrtak, iz sela Tršić i Korenita stići će desna sveća, dok će levu doneti priložnici iz Zajače, Paskovca, Gornje Borine i okolnih mesta. Po 50 kilograma voska i 150 centimetara visine, i sve to ne zbog veličine, već zbog vere.
„Šta je poruka svetlosti sveće? Da svetlimo kao Bog što svetli, da svetlimo kao život svetitelja i da naša duša i naš život bude svetlost gde god idemo“, podseća arhimandrit Nikolaj iz Tronoše.
Polaganjem ratarskih sveća, meštani se zahvaljuju Bogu za sve što im je darovano, za kišu i sunce, za rod i napredak. I kao nekada braća Jugovići, koji su prema predanju 1388. boravili u Tronoši i podigli česmu Devet Jugovića, i današnji potomci dolaze sa istim nadama i molitvama.
Od večeras, stara svetlost prelazi u novu. Plamen ostaje isti, večan.
