Preksinoć, oko 18 časova, dok je, kao i obično, sedeo i uživao u društvu ukućana i komšija, u beogradskom domu u kom se skrasio, posle proterivanja sa Kosmeta, umro je Miloš Antić, veliki čovek, sjajan novinar, vrhunski urednik, veliki prijatelj i Jadra, Vukovog kraja, Podrinja…
Često je, u društvu njegove divne životne saputnice Mile, sa kojom je izrodio dva sina za ponos dolazio u loznički kraj, gde je, kako je govorio, nalazio utehu za izgubljenim rodnim krajem na Kosmetu.Bio je veliki zaljubljenik u rod svoj za koji se borio, ne samo perom, mikrofonom i kamerom, već kako je trebalo i kako je kad trebao.Bio ne neumoran, stamen,čvrt, surovo realan, jasan i precizan i kao čovek i kao novinar.
Njegovo srce snažno je i jako kucalo za njegove najmlije, ali i svoj rod, svoju zemlju, zavičaj, ali i za sve prijatelje, hiljde sagovornika čiju je muku, često, znao da više doživljava nego svoju.Tako je, naš dragi Mišo, odjednom, otišao.Jednostano je srce otkucalo kraj jednog gorostasa čovekoljublja, rodoljublja i pisane reči.
Bio je novinar, dopisnik sa Kosmeta „Novosti“ i „Borbe“, kao i „Nedeljnog telegrafa“, kao i mnogih drugih domaćih i stranih medija, koji su baš njega zvali kada su bili zainteresovani da čuju istinitu i celovitu sliku situacije u južnoj srpskoj pokrajini.I, kako je rekao Ratko Dmitrović, Miloš je, sa Rajkom Đurđevićem, prvu otvorio pitanje srpskog problema na Kosovu i Metohiji.
I uvek je bio smiren, tih, ozbiljan, ali beskrajno prijatan i drag i sagovornik, i srodnik i kolega, prijatelj, slučajni prolaznik.Krasila ga je neverovatna skromnost.I kad je u Novostima šefovao u hronici, Desku, Dopisno bio je, pre svega, kolega i saradnik i svi su to znali i poštovali.
Nedavno mi reče da želi, još jednom, da dođe da me vidi, da vidi Sunčanu reku i Mirkaču, Banju Koviljaču u kojoj više nema ni Mladena, Soko grad, gde takođe nema vladike Lavrentija,Loznicu gde ne dolazi više otac Petar Hilandarac.Uživao je saprugom Milom, koja mu je baš mila bila čitav život kao i on njoj, ponosni na svoju čeljad, a nije stigao, eto, da se sretnemo bar još jednom.
Objavio je stotine tekstova koje sam slao,mnoge je puštao hrabro da ne može da bude hrabrije, želeo je priče o ljudima, njihovim sudbinama čemu je posvetio čitav život.Miloš, nema dileme, od juče je deo nebeske redakcije, čiji su članovi div junaci naše profesije kojima, ma da ih odavno nema, odajemo slavu i poštovanje. I Milošu, recimo, ne zbog, već do viđenja!
Vladimir Mitrić
