Simo Pajić (73) i Milka Pajić (70), želeli su da penzionerske dane provedu na pradedovskom imanju u pitomini sela Čitluk, u zaseoku Grabić, odakle se Drina i njen stari most vide „kao na dlanu“, i čitav Bratunac, u Republici Srpskoj, i „pola Srebrenice“. Ali im se ne da, mada su vitalni i gaje maline, kupine, voće, povrće i valjano dopunjuju penzionerski budžet.
Priroda je dala tom selu lepote i krasote, kao u bajci, ali ne i vodu. Reč je o bezvodnom kraju. Niko u blizini Pajića nikad nije imao bunar, kao ni oni. Decenijama su u posudama, sa obramnjačama, donosili vodu sa jednog od retkih izvorišta udaljenom skoro kilometar.
-Danas to, i ako hoćemo, ne možemo, jer su nas stigle godine, pa kuburimo sa vodom više nego kad smo bili mladi, jer nam tada nije bio problem da je donesemo sa izvorišta Njive – kažu Pajići. – Deca nam pomažu. Donose nam vodu, ali vode nikad dosta, posebno u seoskoj kući. Obradovali smo se, kao mala deca, kada smo dobili gradsku vodu 2015. godine. Uživali smo u životu. Milina jedna! Da bismo dobili vodu do kuća, komšija i ja smo iskopali kanal za vodu dug 1300 metara, postavili cevi koje smo kupili i nismo žalili.
Muke Pajića počinju od 2021. godine, uoči čuvene „Drinske regate“ u Ljuboviji, koja se održava u julu. Nestala je struja i onda i voda. A, kako kažu, kad je došla struja, više vode nije bilo, cevi su presušile i tako do današnjih dana.
-Nemamo vode ni za leka – kaže domaćin Pajić. – Dolaze nam gosti, iz Beograda, i naša čeljad i njihovi prijatelji, ali nas i muka i sramota uhvati što kupatilo ne radi, a sve imamo valjano urađeno, ali nema ni kapi vode. Obijali smo sve pragove kod nadležnih u lokalnoj samoupravi, molili lično, pisali, imali troškove da dokazujemo, praktično, kako se kaže u narodu „da je voda mokra“.
-Baš tako, jer sam platio priključak, redovno plaćao vodu, i na samom početku snabdevanja dobio sam rešenje o trajnom snabdevanju vodom za piće. A, sad kažu da je, tobože, ovaj krak urađen privatno, peru ruke od svega toga posle šest godina i jednog meseca. Da čovek zajauče od muke.
Danas, od vode Pajići imaju šahtu i vodomer na kom stoji da je voda stala posle 144 kubika isporučene vode, što je plaćeno.
Niko od nadležnih, godinama, ne spori da su Pajići sve pošteno platili. I ono što su Pajići dali, sa komšijom, ušlo je u svojinu lokalnog komunalnog preduzeća. Pajići se nisu bunili. Samo traže vodu.
-Neki od „nadležnih“ bili su toliko maliciozni da su nam govorili da, kad padne kiša, biće vode – vajka se Pajić.
Nadležni u opštini Ljubovija spominju da je rešenje prepumpavanje. Kada će to, eventualno, da se dogodi, niko još nije obavestio Pajiće.
-Šest godina nisu imali ni dana bez vode, a sad su, uveliko u 21. veku, bez kapi vode, što je, nesumnjivo, i atak na ljudska prava – kaže Milosav Radičević, prijatelj porodice, koji sa njima godinama „tera pravdu“. – Mislim da treba dobra volja. Ostaje nam samo još da, preko suda, tražimo pravo za Pajiće. Ovi, divni ljudi, su bežali od toga, verujući u dogovor. Očekuju da će, preko javnosti, nadležni u državi da ih „pogledaju“. I veruju u svoju državu.
Pajići su časna porodica, koja je uvek bila verna državi, a, u jednom periodu, čitavo domaćinstvo dali su za potrebe vojske. Nadaju se da će se i njih neko setiti.
