Kuća u kojoj je 27. septembra održano čuveno vojno-političko savetovanje rukovodstva Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) na Stolicama, delu sela Brštica kod Krupnja, zapravo u zgradi uprave Rudnika „Zajača“, godinama i decenijama je u očajnom stanju, kao i zgrade u kojima je svaka nekadašnja republika i pokrajina imala svoju postavku. Sve je to zaraslo u korov, zdanja su poharana i dotrajala, delujući sasvim sablasno. Po mnogima, to je i „slika i prilika“ mnogih koji su odrasli na hlebu onih koji su ovo mesto smatrali „partizanskim svetilištem“. Mnogi su se, dok su napredovali, kleli Brozu i njegovim saborcima i svemu onome što su oni proklamovali za „crvene svetinje“! Odavno takvi do toga drže „kao robijaš do države“.
„Ovde je održano savetovanje pod rukovodstvom Josipa Broza Tita, generalnog sekretara KPJ i komandanta Glavnog štaba NOVPOJ, sa najbližim saradnicima od Rankovića, Kardelja, Đilasa, Žujovića do dr Ivana Ribara, kao i predstavnici vojnih i partijskih rukovodstava iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i komandanti najbližih partizanskih odreda iz Srbije – priča na tom mestu Vladimir Mitrić, novinar, višegodišnji hroničar sa obe obale Drine, inače sekretar Sekretarijata za odnose sa javnošću, institucijama i ustanovama u zemlji i inostranstvu Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika. Tom prilikom su izneta iskustva, razmotrena pitanja dalje oslobodilačke borbe i donete značajne odluke za učvršćenje i razvijanje dalje borbe. Formirani su glavni štabovi u svim pokrajinama, a Glavni štab je preimenovan u Vrhovni štab. Takođe, na savetovanju je usvojen i jedinstven naziv za borca — partizan i njegova spoljna oznaka – crvena zvezda petokraka.
Mitrić kaže, racionalno gledano, bez obzira na mišljenja o tome, „to je deo naše istorije i, u najmanju ruku, nedostojno je, nepošteno i sramno da sve to završava u korovu“.
„Govorim objektivno, utoliko pre što nikad nisam bio pristalica onih koji su se tu, u oktobru 1941. godine, sabrali na čelu sa njihovim „neumornim vođom“, ali mi je drago da im je bilo bezbedno, u to doba, među nama Srbima, u Rađevini i Jadru, jer se znalo da smo, svim srcem, bili slobodari, rodoljubi i oni koji su pružili neustrašiv otpor fašizmu – kaže Mitrić. – O svemu drugom istoričari danas sude i mnogo toga dobija nova svetla, naučna i precizna, što se ne može nikako nazvati prekrajanjem istorije, već istinom o Drugom svetskom ratu u kom smo imali dva antifašistička pokreta – Partizanski, ali i te kako i Ravnogorski pokret. Ni sanjao nisam da će nekima danas toliko smetati postavljanje spomenika generalu Dragoljubu Mihailoviću, najčuvenijem evropskom gerilcu, čedu Ivanjice, Srbije i vaskolikog srpskog roda. Igora Braunovića, predsednika Udruženja boraca Srbije i Republike Srpske, koji je inicirao i postarao se da se Draža, kroz spomenik, „vrati kući u Bregalničku ulicu“, najviše su napadali, uglavnom prosto, neuko, drsko i bezobzirno, kao da je to učinio 17. jula 1946. godine čim su brozovci, na najbrutalniji način, ubili slavnog „srpskog čiču“, baš mnogi koji drže do tekovina poput onih iz Stolica, kod Krupnja.
Mitrić se pita ko im brani da srede ovo jedno od najvažnijih istorijskih mesta za partizanski pokret, kakvo je ovo u Stolicama, a ne da sve to stoji sablasno da sablasnije ne može da bude.
Da li će možda da kazne i uglednog lozničkog advokata Dušana Vladića, uglednog sudiju, čiji je otac bio čuveni Ravnogorac, Milan Vladić, koji je, kad je video kako je na spomeniku u Brasini kod Malog Zvornika izbledela petokraka, platio da se sredi i ofarba jakom crvenom bojom? To je i učinjeno, a Vladić je ostao veran očevom životnom i svakom drugom časnom putu.
„Imam moralno pravo da govorim na ovu temu, jer sam na ovo ukazivao još pre 27 godina, posle čega je održano još jedno obeležavanje godišnjice tog događaja i onda je sve, opet, otišlo u korov. Na to gledam onako kako je pristojno, civilizovano, pa ne znam gde su oni koji do tekovina partizana drže samo koliko im i kad im i gde treba – kaže Mitrić. – Bezoobrazluk je kad optužuju ljude, poput pomenutog Igora Braunovića, koji samo doprinosi da se isprave nepravde i doprinese pomirenju, koje nam je nasušna potreba. Što ne kažu partizanska deca da ih Stolice ne zanimaju, pa da vidimo šta ćemo. Nemam prema tome nikakvu ideološku emociju, ali imam jaku želju da se to uredi i da bude u ulozi turizma i da nam dolaze jugonostalgičari iz svih bivših jugo republika, kojih itekako ima.
Opština Krupanj, inače, odavno ima plan, koji je realan, jer postoji i projekat i pare od države da uradi lep hotel, sa tremovima, sa 17 dvokrevetnih soba, gde bi dolazili poštovaoci NOVPOJ iz bivše SFRJ i inostranstva, kao i drugi radoznali turisti, čime bi uveli i neku vrstu političkog i istorijskog turizma u kraju koji je dobio, zvanično, među samo 18 gradova i opština, da je mesto turizma najvišeg ranga. U vreme prethodnog rukovodstva Krupnja rečeno je da bi opština platila da se uradi postavka u kući u kojoj je bilo savetovanje. U okviru hotela, svaka nekadašnja republika ili pokrajina dobila bi svoju postavku. Od toga, zaključuje Mitrić, međutim, nema ništa, ističući da je i nepošteno da se očekuje da sami Krupanjci to učine. Oni su svoj doprinos slobodarstvu direktno davali, a nose i bol što se Broz hvalio kako poznaje dobro Rađevinu i okolinu iz Prvog svetskog rata, kada je bio kaplar zloglasne Vražje divizije koja je činila najveće zločine baš u ovom delu Srbije.
Krupanj, i dalje, ima ulicu, i to glavnu, na samo 10 kilometara od Mačkovog kamena, gde je Broz vojevao protiv Srba, i gde je crkva posvećena junacima sa Mačkovog kamena žrtvama Broza i njegove bratije!?
„Ovo su primeri i činjenice od kojih, u najmanju ruku, boli glava – kaže akademik profesor dr Mirko Kerkez, znameniti srpski hirurg i univerzitetski profesor. – Ovo je svedočanstvo, nažalost, naše naivnosti zbog čega smo, opet, platili visoke kazne i plaćamo još i to kolektivno zbog čega i nebo treba da zaplače. Kunem se da takvih ljudi, kakvi smo mi Srbi, malo ima, da kao najsikreniji hrišćani i pravoslavci praštamo ekspresno. E, a što je mnogo, mnogo je. Naši ljudi, da zlo bude veće, bi da skrajnemo i ono što je kod nas najvrednije iz prošlosti, što je bilo skrajnuto. Šta da očekujemo od naših neprijatelja. Draža je bio junak, rodoljub, dokazani i odlikovani antifašista i zašto smeta bacanje svetla na njega. S druge strane, poglavnik Pavelić je dokazani ratni zločinac, fašista nad fašistima, koji se ni na koji način ne može niti porediti sa Dražom, a njegovo veličanje je nešto što se u našem komšiluku podrazumeva. To je za Bogu plakati. Lekcija iz Krupnja mora da se širi.
V.M.
