Ognjište Dragomira Panića (1895-1992), u selu Ribarice, u Gornjem Jadru, kod Loznice, živo je kao u doba kada je njime hodio, boravio i na njemu vredno radio slavni srpski junak, koji je proneo slavu zavičaja, čitavog kraja i otadžbine Srbije. Do kuće časnih Panića stiže se makadamom dugim oko četiri kilometra iz pravca Draginca, varoši koja je dobila ime po kraljici Dragi Mašin. Da nije junakov sin, Radosav, vredan i častan čovek, svojevremeno iz džepa izvadio 10 hiljada tadašnjih nemačkih maraka da se uredi, bio bi to puteljak kao kad se deda Dragomir vratio, posle osam godina teškog vojevanja, od balkanskih ratova do cele albanske golgote koju je preživeo. Ovaj junak iz Jadra dobitnik je najviših uzdarja od „Albanske spomenice“ i „Karađorđeve zvezde“ do takovskih ordena. Odlikovanja, po želji porodice, čuva s ljubavlju osoblje Muzeja Jadra u Loznici. Dragomirov sin je bio jedan od ključnih dobrotvora i graditelja hrama u selu, posvećenog, Svetom Avi (dr Justinu Popoviću).
„Junaka Dragomira sam dobro znao i sa njim sam često razgovarao po same smrti, pre 32 leta“, priča prota Stanko Vasić, koji je godinama službovao u Gornjem Jadru. „Bio je ozbiljan, čestit, prijatan i pobožan čovek, koji je držao do časti i do ljudske solidarnosti. Vratio se na potpuno uništeno ognjište, krenuo je od početka i stvorio je domaćinstvo za ponos. Njegova deca Milenija, Radoslav i Milan su ljudi za primer. Dostojni oca div junaka i čoveka. Čim je malo ojačao, pomagao je onima koji nemaju. Delio je, često, sa nekima od njih i zalogaje. Takva su mu i deca, i unučad i praunučad.
Starac koji je bio, do poslednjeg dana života, ali i posle, poštovan od najviših vojnih krugova Francuske i drugih saveznika, koji su i dolazili u njegov dom, bio je skrajnut u vreme života Brozovog, a da ode na ostrvo Vido i druge ratne staze, pružila mu se prilika tek posle 67 godina. Vratio se, kažu ukućani, sa pomešanim osećanjima. Sa jednima punim sreće što je doživeo da sve to vidi živ i slobodi i drugim – žalom za mnogobrojnim drugovima, koje je vojnički i verski imao priliku da pozdravi i oda im počast od Vida do Zejtinlika. Čudno je što danas, čak ni u njegovom selu i varošici Dragincu, nema ulice sa njegovim imenom!!!
Na ognjištu solunca je, danas njegov unuk Predrag sa suprugom Božicom, Rađevkom iz Brštice, čiji je srodnik, takođe veliki čovek tog dela Srbije, vladika Lavrentije (Trifunović). Vreni časni, gostoljubivi i ponosni ljudi, u najkraćem rečeno, uvek se obraduju kad se spomene deda Dragomir, koji počiva na jednom od mnogih brda voljene me Ribarice, koju je duboko nosio u srcu i kad mu je, kako je govorio, bilo najteže u vreme albanske golgote.
„Svi smo voleli dedu, kao i sav komšiluk i sav kraj, ali i ljudi iz zemlje i inostranstva koji su nas posećivali“, priča njegov unuk Radosavljev sin Predrag. „Bio je jako mudar i bistar čovek. Ne samo da nam je prepričavao događaje iz slavnog vojevanja, već nam je davao poruke i pouke, savete i upute o životu. Pamtim svaku njegovu ‘lekciju’. Deda je zapamćen i kao veliki radnik, pravednik, požrtvovan za porodicu kao što je bio i za otadžbinu, ali, kad zatreba, oštar i strog. Kad se sve sabere bio je, zaista, gorostas čoveka i, s razlogom, ponosni smo na njega. I kako vreme prolazi sve više i više.
Panići su dostojanstveni ljudi i ne vole da se žale ni na šta, ali svi znaju da je, decenijama, junačina Dragomir, imao status koji je bio ispod svakog onog „brozovca“ koji je, sa dva svedoka, jedva pokazivao i dokazivao „učešće u borbi“. Početkom devedesetih, Dragomir je u Loznici i Srbiji počeo da dobija počasti i malo je bilo koja svetkovina u čast junaka iz Velikog rata na koju nije pozivan, dok je situacija sa materijalne strane ostala neizmenjena.
Riznicu o dedi čuva posebno njegov praunuk Branko, vrhunski intelektualac, koji iza sebe ima završenu Bogosloviju, Bogoslovski fakultet i studije za IT tehnologije. Živi i radi u Beogradu, tu je, veli, pred ženidbom, ali često je na ognjištu kod oca, majke i vrednog i divnog brata. Branko ima mnoga dokumenta o slavnom pretku od fotografija, video zapisa, knjiga u kojim je opisan poput one „Solunci govore“, Antonija Đurića, predmete iz rata, iz života i rada. Puno mu je srce, kako kaže, ljubavi o dedi o kojem sprema i lično, pisano, svedočanstvo o tome kako ga je on doživljavao i kako ga doživljava. Ističe da su, u francuskoj ambasadi, on i otac, primljeni sa posebnim počastima. Kao dečak seća se kad su dolazili Francuzi da od pradedi Dragomiru snime film.
I čim gosti odu, Panići se, kao i nekada Dragomir, okreću se svojim poslovima. I bilo šta da rade, čine to najbolje po čemu je ova loza odvajkada poznata. Navikli su, kao i njihovi preci, da žive, isključivo, od svog rada…
