Dr Miloš Miško Ranković, ugledni šabački i srpski lekar, specijalista anesteziologije i reanimacije, danas je, u Opštoj bolnici u Šapcu „Dr Laza Lazarević“, gde je proveo čitavu karijeru, imao poslednji radni dan. Ovo je bio dan kada je, kao i prethodnih, dr Ranković radio kao da je u pitanju običan dan, ali u pauzama je, sa kolegama i dragim osobljem, evocirao sećanja na godine koje su prošle, kako za njega, tako i za šabačko i srpsko zdravstvo. Razgovori su bili puni ljubavi, topline i međusobnog poštovanja, uz pomešane emocije, jer, s jedne strane, zdrav i vedar odlazi u zasluženu penziju, a s druge strane više neće biti deo čuvene hirurgije grada na Savi, u ustanovi kojoj je, kao i pacijentima, posvetio četiri decenije.
Uvek šarmantan, duhovit i vedar, dr Ranković ipak nije krio da ovo nije običan dan, već dan rastanka sa ustanovom i ljudima koji su činili veliki deo njegovog života, s obzirom na to koliko je vremena proveo radeći, i to u najdramatičnijim vremenima.
„Godine su proletele, čini mi se, kao tren, i evo, dođe i ovaj dan kada su mi kolege poželele dobro zdravlje i dug život, kao što i ja njima, kao najrođenijima. Takođe su mi poželeli da ostanu čvrsto na putu koji su nam ostavili veliki šabački i srpski lekari, jer se to naš narod od njih očekuje, nada se i veruje. Verujem u lekare i osoblje koje ostavljam, sada kada odlazim u penziju, i svakom njihovom uspehu ću se radovati kao svom i uspehu svoje porodice.“
Dr Ranković je, zajedno sa kolegama iz ustanove, od predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, odlikovan Vidovdanskim odlikovanjem za požrtvovanost tokom pandemije koronavirusa. Kao gorostas medicinske struke, dobitnik je i prestižne Zlatne povelje „Dr Draga Ljočić“, kao i visokih odlikovanja Srpske pravoslavne crkve — Ordena kralja Milutina i Ordena svetog vladike Nikolaja. U dugoj karijeri, u jednom periodu, bio je i pomoćnik direktora bolnice, gde je, uz lekarske, pokazao vrhunske menadžerske sposobnosti.
Sa svojom porodicom i porodicom Rada Veselinovića, izgradio je i darovao crkve Srpskoj pravoslavnoj crkvi na Soko Gradu kod Ljubovije, koja je kopija hrama Svetog Jovana Kanea na Ohridskom jezeru, koji je bio omiljeni hram svetog vladike Nikolaja Velimirovića. Omiljen u svakom društvu, dr Miško je bio poznat po tome što je, bez obzira na doba dana ili noći, neradni dan ili praznik, uvek bio spreman da se javi kako bi intervencija u hirurškoj sali bila izvedena na najbolji mogući način. Ponos Šapčana, dr Ranković je postao legenda grada na Savi, ponosan na svoje azbukovačko poreklo i vezanost za Drinu. Sa suprugom dr Zorom, čuvenim pedijatrom, dr Miško je ponosan što su i njihovi sinovi stasali u vrsne beogradske lekare, koji sada prenose znanja na buduće generacije, baš kao što je njihov otac činio tokom svoje bogate karijere.
„Kad sam počinjao, nisam mogao ni da zamislim ovo što je ostvareno. Naravno, uz mnogo učenja, rada, ljubavi i požrtvovanosti. Mladim kolegama bih poručio da im nikada ništa ne bude teško, jer ono što je najteže pamtimo kao najlepše učinjeno, ne samo za pacijenta, već i za svoju dušu. A to je već božanski osećaj, koji nema cenu, ali donosi zadovoljstvo i sreću do nebesa“, kaže dr Miško.
