Hrvatska vojna akcija „Bljesak“ 1995. godine zauvek je promenila sudbine hiljada Srba iz zapadne Slavonije. Među njima je bio i Željko Lukić, tada 29-godišnjak iz Dubovca, koji je sa majkom, bratom, sestrom i njihovom decom bežao pred ratom, ostavljajući za sobom dom i ceo jedan svet. Danas, tri decenije kasnije, Željko živi u Runjanima kod Loznice, gde se srodio sa meštanima.
„Majka je govorila da želi da umre na ognjištu. To joj se i ostvarilo“, priča Željko, prisećajući se njenog poslednjeg puta. Godinama nakon izbeglištva, dok su se mnogi borili da pronađu novi dom, njegova majka je želela samo jedno, da se vrati. „Tražila je da se vrati, to joj je bila želja. Čim je prešla granicu, umrla je. Sahranjena je u rodnom selu.“
Željko je ostao u Srbiji, gradeći život iz početka. Menjao je kuće, radio gde je trebalo, ali nikada nije tražio pomoć. „Nikad nismo tražili nikakvu pomoć. Šta smo imali, imali smo. Šta smo stvorili, stvorili smo.“ Sećanja na rodni kraj nisu izbledela, ali su postala deo njega – snaga, a ne teret.
Danas je neizostavni deo Runjana i okolnih sela. Bilo da je reč o slavama, veseljima ili običnom druženju, Željkovo prisustvo znači da će atmosfera biti puna topline. „Kad njega nema, ljudima nekako šugavo. Prvo pitaju da li je tu, otkud ga nema, kako mu je. Njegova vedrina i bliskost sa ljudima postale su zaštitni znak.“, kaže novinar Vladimir Mitrić, rodom iz Runjana.
I posle svega, Željko ostaje ono što je oduvek bio – čovek koji voli život. Kad se začuje pesma i povede kolo, nema dileme – on će prvi ustati i zaigrati. „Eh, dosta smo toga prošli, pa sad bar možemo da se veselimo“, kaže kroz osmeh i sprema srce i korak za igru.
