Tuga, muk i tišina u čitavoj ulici, u komšiluku domaćina Branka Matića, u lozničkom naselju Klupci, u Ratarskoj ulici, koja spaja đabački i valjevski put, i nalazi se u skoro samu prugu Loznica-Šabac-Ruma na kojoj je, kao železničar, radio njegov otac Petar. Malene Tinu i Saru, saznajemo u komšiluku i Brankovoj rodbini, voleo je čitav komšiluk.
Devojčice su čitavo leto provodile kod bake Sneže i dede Branka. Družile se sa ostalom decom iz rodbine i komšiluka. Slagali su se kao najrođeniji.
„Moja unuka je, baš, pitala kad će doći Tina i Sara, jer je čula da će stići za slavu, a prvi dan slave je prošao, pa je bila nestrpljiva da ih dočeka,“ priča nam Brankova rođaka iz komšiluka, čija su se unuča družila sa malim Novosađankama koje su jedva čekale da dođu u Loznicu. Provodile su ovde čitavo leto. Radovale su se svaki put kad dođu i nije im bilo pravo kad saznaju da treba da se vrate. Svi smo ih voleli i one nas, kao i njihovi roditelji, i dobra naša Sneža.
Matića kuća je domaćinska, ali i kuća puna ljubavi. U njoj se, nekad kod drugih nespojivo, vazda spaja i neguje ljubav za priču i pričanje. Sneža je druga Brankova žena. Iz prvog braka ima dva sina i ćerku, koji su odrasli. Devojčice su ćerke Snežinog sina iz prvog braka. A, sa njima je bio deda, kako saznajemo, Snežin prvi muž sa kojim je živela u okolini Beograda.
„I Brankova deca iz prvog braka su se dobro slagala sa decom i njihovim roditeljima,“ kažu komšije. „Devojčice su se radovale dolasku na drugi dan slave, posebno što je to rođendan Brankove ćerke iz prvog braka, koju su mnogo volele kao i ona njih. Bol je ovo do neba. Ovo je tragedija udarila u cvet najlepše ljubavi i najlepših odnosa među ljudima, onoga što nam, danas, najviše fali. Sve nas boli ova tragedija. Ovo ni u najcrnjem snu nismo mogli da pomislimo. Jednom rečju – užas.“
A, Branka je u Novi Sad, kad se čulo šta se dogodilo, odvezao njegov sin iz prvog braka. Obojica su strahovali, a Snežana, koja će kasnije da krene, ostala je skamenjena. Jedva je izgovarala koju reč. Ljudi su je tešili, govorili da ima nade da su živi, ali, nažalost, saznanje je bilo surovo, teško, bolno…
„Bože mili, mnogo mi je žao ove divne dece, pravih anđela, koje sam rado dočekivao i one su mi se radovale,“ kaže Petar Matić, vremešni Brankov otac, čija je kuća uz Brankovu.
A, kapija kod Branka ostala je otvorena. Čekali su i nadali se, kao i uvek, gostima i njihovim najmilijima. Juče u kući nikoga nije bilo…
