Veliki skup bivših radnika „Viskoze“ – sećanja na slavna vremena

Goran Nikolić, preduzetnik iz Loznice, rodom iz Rađevine, okupio je više od 200 bivših direktora, drugih rukovodilaca nekadašnje Hemijske industrije „Viskoza“, njihovih saradnika, saboraca, kolega, koleginica i prijatelja. Setno, ali ponosno, sećali su se slavnih vremena SOUR „Viskoza“, kada je, po mnogima u to doba, bilo ravno cenjeno, ako ne i više, članstvo u Poslovodnom odboru te kompanije, koja je postizala izvoz vredan i do 100 miliona dolara, kao i članstvo u Predsedništvu SFRJ.

Foto: V. Mitrić

Među direktorima „Viskoze“ koji su došli bio je i mr Branislav Branko Đukić, koji je ostao zapamćen, ne samo kao vrsni svetski menadžer i stručnjak, već i kao intelektualac, veliki gospodin i divan čovek. Njegovo rukovođenje „Viskozom“ bilo je jedno od njenih najboljih doba, kao i ono kada je na čelu bio Nikola Maksimović, kasnije višegodišnji bankar, koji je još uvek, i te kako, vitalan i mentalno i fizički. Čovek iz njihove ekipe, višegodišnji član Poslovodnog odbora za finansije, bio je i uspešan predsednik Skupštine opštine Loznica, koji je ostao zapamćen kao privrednik i funkcioner bez mrlje. Antonić odavno nije među živima, kao ni direktori poput Brane Ikonića, kasnijeg godinama jednog od ključnih ljudi SR Srbije, koji je, pored ostalog, bio predsednik srpske vlade (RIV), i Pavla Đokića, vanserijskog privrednika koji se pokazao dostojnim i na čelu beogradskog „Progresa“.

Nije zaboravljen ni višegodišnji drugi čovek „Viskoze“, Anđelko Artukov, koji je karijeru završio u „Progresu“, ni Boban Panić, koji ju je okončao u „Simpu“.

Uz Branu Đukića, i te kako vitalni, na skup su došli bivši generalni direktori Milivoje Miletić, Marinko Nikolić i čuveni rukovodilac za finansije Mile Pavlović, sada vlasnik jedne od najuspešnijih firmi na Balkanu u svojoj oblasti. Od programa iz nekadašnje „Viskoze“, danas, u Loznici, jedino je živ ovaj koji vodi, ali dosta osavremenjeno, Pavlović sa svojim timom i zaposlenima.

Iako u penziji, mnogi iz ovog društva su i dalje aktivni u raznim vidovima biznisa u gradu, ali i širom Srbije ili sveta.

Brana Đukić je, po odlasku iz „Viskoze“, pre više od tri i po decenije, bio na čelu velike kompanije u Indoneziji, gde se pokazao kao stručnjak planetarnih razmera. Mnogi „Viskozini“ kadrovi bili su i narodni poslanici, visoki funkcioneri u Privrednoj komori Srbije, kao Miletić, gradski funkcioneri, poput Marinka Nikolića, ali i sudije, predsednici sudova, značajni sportski aktivisti, kulturni i društveni delatnici.

Jedan od godinama ključnih „Viskozinovaca“, Nikola Ristivojević, diplomirani psiholog, bio je predsednik OK SK u Loznici, potom u vreme višestranačja i ministar u Vladi Srbije, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje i predsednik Loznice kada je ušla u Prvu ligu. Među bliskim partnerima većine „Viskozinih“ kadrova bio je, decenijama, Dragan Ilić, osnivač i vlasnik HK „Mladost“, poznati omladinski i akcijaški kadar koji se „kalio“ u Političkoj školi u Kumrovcu.

„Viskoza“ je počela da radi 1956. godine i radila je do pre dvadesetak godina, ali se njen kapacitet rada osetno smanjivao počev od ratova u okruženju, inflacije, sankcija i bombardovanja Srbije. Doživela je neslavnu sudbinu da je potpuno poharana, a vrednost pljačke, koja se odvijala pred očima javnosti i nadležnih, meri se desetinama i stotinama miliona evra.

Ova fabrika stigla je u Loznicu zahvaljujući popu Vladi Zečeviću, revolucionaru, većniku AVNOJ-a, prvom saveznom ministru policije SFRJ, čije su zasluge mnogi zaboravili ubrzo posle njegove smrti.

„Moj otac je krenuo u Loznicu na otvaranje „Viskoze“, a na vestima Radio Beograda čuo je saopštenje kako se odbornici SO Loznica „zahvaljuju drugu Titu što im je napravio ‘Viskozu'“ – svedočio je autoru ovih redova Zoran Zečević, sjajan intelektualac i divan čovek koji je starost proveo u Loznici, svom rodnom gradu. – Ništa, potom, nije bilo iznenađenje. To je onoj Đopićevoj „Znaš ti nas, j… ja nas“!

U „Viskozi“ je, sećali su se učesnici skupa, radilo i do 12.000 radnika. Osim iz susednih mesta Rađevine, Azbukovice, Podrinja, Mačve i onih sa leve obale Drine, iz tadašnje BiH, dolazili su majstori i stručnjaci iz svih delova Srbije, gde su se lepo skućili i osnovali porodice. „Viskozinovci“ su obožavali „svoj kombinat“, kako su voleli da je zovu. Značajno je doprinela razvoju Loznice, ali i okolnih mesta sa obe obale Drine.

„Niko nije ni sanjao da bi takav gigant mogao da propadne, ali, eto, desilo se – setno su konstatovali „Viskozinovci“.

I koliko je doprinosila progresu, toliko je bila strašna njena propast. Mnogi njeni radnici, uz gubitak posla ili skromne plate tokom ratova devedesetih, bili su na ratištima, što je dodatno otežavalo položaj njihovih porodica.

U međuvremenu, pošto su poharane uglavnom sve društvene državne firme, ali čak i neke ustanove, usledile su godine uspona Loznice, koja je, ne samo po statusu, već i u svakom pogledu, postala grad i to onaj u kom se, posle Beograda, danas, najviše radi. Kraj koji nije, ranije četvrt veka, proširio nijednu sobu ni u vrtićima, dobio je, potom, dva najsavremenija obdaništa, najmodernije bolničke uslove, stadion po standardima UEFA, Centar za mlade, puteve do svakog sokaka, opremljene škole kao nikad pre… To doba je obeležila dvadesetogodišnjica služenja sugrađanima Vidoja Petrovića, čelnika grada 20 leta, u čijoj eri staje višedecenijska praksa da Beograd samo uzima pare, jer je država davala i daje toliko da se to, u vreme i najboljeg rada „Viskoze“, nije moglo da nasluti ni u mašti.

Novom progresu grada, kako se čulo, dali su značajan doprinos, na razne načine, mnogi „Viskozini“ kadrovi, a neki, što u šali, što u zbilji, doprineo je i jedan deo njih, koji nikad nisu bili omiljeni, tako što nisu mogli da se prikopčaju na brod lokalne vlasti na čijem čelu je bio donedavni gradonačelnik Petrović.

Druženje je bilo za pamćenje. Puno ljubavi, međusobne pažnje, uvažavanja, onako kako su, kao timovi, radili u vreme kada je „Viskoza“ bila planetarno cenjena širom planete od koje, u međuvremenu, na njihovu i žalost svih Lozničana, nije bar za Muzej Jadra sačuvan njen prepoznatljivi znak koji je bio na kapiji broj 1 na Gradilištu.