„Sve za Srbiju, Republiku Srpsku ni za šta“, moto je svečanog bratskog okupljanja u Višegradu, 4. decembra, u 18 časova, u Kulturnom centru „Ivo Andrić“, koji organizuje patriotsko-ekološko Udruženje „Naša Drina“, čiji je predsednik mr Igor Braunović. Pozivajući na ovo bratsko saborovanje Srba sa dve obale Drine, Braunović podseća da nije slučajno izabran Višegrad, gde je deo života proveo naš slavni i jedini nobelovac Ivo Andrić, grad u kom se, vazda, za srpsko ime, čast krsti i slobodu zlatno vazda borili ovdašnji ljudi, znajući, kao mi danas i tako se ponašajući i delajući, da nema granice među Srbima.
Jer, narod koji ima tako bogat kulturni, nacionalni i duhovni potencijal, koji traje vekovima, uprkos svim pokušajima neprijatelja da „bude sveden na meru“, zna da nas niko, ničim i nikada ne može da podeli, kaže mr Braunović. Dejtonski mirovni sporazum, koji pored ostalog, podrazumeva specijalne paralelne veze između Srbije i Republike Srpske, svedoči da su naši navodi na svom mestu i da za naše bratske odnose i saradnju nema zima. Ni danas, ni bilo kada. Dužni smo da čuvamo sve naše čuvene zavete, od kosovskog pa redom.
Očekuje se dolazak ljudi iz raznih krajeva Srbije, Republike Srpske, ali i rasejanja u grad, čiji je most inspirisao Andrića, gorostasa srpske književnosti i umetnosti, spisatelja sveta, da napiše slavna dela. I baš njegova dela u kojima se spominje most, kaže Braunović, „najbolja su svedočanstva da može i da mora da se spaja jedan narod sa dve obale“.
„U Višegradu ćemo da se pomolimo za spasenje duša više od 6000 naših sunarodnika, među kojima su svi bili civili, nejač, starci, deca i žene, od kojih više od 300 trudnica, koje su ustaše Jure Francetića pobili i bacili u Drinu kod Starog broda na Drini i Miloševaca“, kaže mr Braunović. „I italijanski fašisti zgražavali su se nad onim što su u martu 1943. godine činile ustaše narodu Višegrada i susednih gradova i opština, dok se Vrhovni štab sa Josipom Brozom nalazio u Foči!? Trebalo je da prođu decenije da bi ovo mesto bilo dostojanstveno, da bude urađen memorijalni kompleks, u znak sećanja na te naše velikomučenike. Čak nisu hteli da prave ni puteve do tog stratišta Srba. Bogu hvala i dobrim ljudima, ta nepravda je ispravljena.“
Mr Braunović kaže da je narod i u minulom ratu, u Višegradu i okolini, podneo tešku žrtvu i da srpski div junaci zaslužuju najveće poštovanje, počast i divljenje, „i to za sva vremena“. I njima će, kako kaže, biti posvećeno svesrpsko saborovanje. I ovoga puta, ističe, „i uvek“.
„Moramo da ukažemo i na činjenicu da su zlotvori zazidali baš onaj prozor na kući, u kojoj je živeo naš slavni Andrić, iz koje je gledao stari višegradski most i sticao inspiraciju za dela koja su učinila čuvenim i njega i naš narod i našu otadžbinu“, ističe mr Braunović. „Andrić spada u one koji su najviše proslavili Vukov jezik i Vukovu i našu ćirilicu. I, kako nam reče sjajni pisac iz Šapca, Nikola Deura, dete koje je preživelo masakr na Kozari u Drugom svetskom ratu, Andrić se divio Vuku Karadžiću i njegovom delu. Bio je, veli Nikola, prisutan kada je Andrić pre skoro šest decenija došao u Vukov Tršić. Mada, uglavnom ćutljiv, čim je kročio na zemlju Vukovog rodnog sela, kraje Žeravije na čijem je pesku ispisao prva slova naše azbuke, rekao je šireći ruke: ‘Ljudi, posle Boga, ovaj čovek (Vuk Karadžić) najviše je uradio za srpski narod.’
Spajaju nas, naglašava Braunović, gorostasi sa dve obale, među kojima je i čuveni narodni pesnik i guslar Filip Višnjić, davno nazvan „srpskim Homerom“, koji je ispevao mnoge naše epske pesme, koje je stvarao ili prikuljao bodreći u bojevima srpske div junake. Višnjić je rođen u Gornjoj Trnovi, nadomak našeg Ugljevika.
„Šta reći za velikane poput Jovana Dučića, Milana Rakića, Alekse Šantića, Miloša Crnjanskog, Isidore Sekulić ili, pored mnogih drugih, i Bore Stankovića i Janka Veselinovića, koji je Srbiju i Mačvu, kao retko ko, preneo i na levu obalu Drine i u čitav svet. I naš veliki naučnik svetskog Jovan Cvijić, višegodišnji predsednik Srpske kraljevske akademije, prvi rektor Beogradskog univerziteta, rođeni je Lozničan, korena hercegovačkog. I osim što je bio veliki naučnik, bio je veliki rodoljub i zaslužan je, uz druge naše umove, poput Mihaila Pupina, za granice Srbije posle Velikog rata. Sa nama je naš Nikola Tesla, u mislima, u Višegradu i svi naši velikani, sav naš rod, koji ljubimo i volimo svim srcem, što je najbolji garant da sačuvamo sve ono što nam je dragoceno i sveto.“
