U Šapcu se danas upokojio Miloš Čorokalo (84), diplomirani inženjer poljoprivrede, rodom iz sela Podlug, nadomak Sanskog Mosta, koji je skoro četvrt veka bio upravnik Okružnog zatvora u Šapcu.
Mada agronom po struci, otišao je u vode penologije, nauke koju je, kako su mnogi govorili, „imao u malom prstu“, i po teoriji, i po praktičnom radu i delovanju na visokoj dužnosti u zatvoru. Ostao je u njoj do penzionisanja 1988. godine, posle čega je dragocena iskustva prenosio mlađim kolegama koji su želeli da slede njegov put, ne samo iz Srbije. Uvek je za kolege imao vremena da im strpljivo i stručno, jasno i precizno objasni sve ono sa čime su se, čak i u najdramatičnijim trenucima, suočavali.
Miloš je u Šapcu stvorio divnu porodicu i uvek je bio ponosan na suprugu, dva sina, snahe, troje unučadi, a radovao se kao malo dete kada je dobio i praunuče. Ostvario se i na ličnom i na profesionalnom planu, kako se samo može poželeti. U gradu, iako odavno nije bio na dužnosti, bio je cenjen, poštovan, ali i omiljen i voljen.
-Nekima, možda, deluje čudno kada se kaže da je zatvorski upravnik bio omiljen i voljen, ali Miloš zaista jeste, jer u zatvoreniku nikada nije gledao potrošenog čoveka, već onog koji, kada izdrži kaznu, može valjano da se vrati u društvo i na pravi put – pričaju njegovi poznanici i prijatelji. – Godinama je bio upravnik srpskih i jugoslovenskih zatvora za primer, jer je u ovom delu Srbije, baš zahvaljujući njegovom radu i organizaciji, bilo najmanje povratnika u zatvorske ćelije. Insistirao je na maksimalno korektnom odnosu prema pritvorenicima, koji nisu osuđeni, poštujući pretpostavku nevinosti. Šabac je prvi u Srbiji dobio moderan istražni zatvor u Bogosavcu, gde je sada kompletan zatvor.
Pisac je mnoštva radova, učesnik mnogih predavanja iz oblasti penologije u zemlji i inostranstvu. Po godinama staža na mestu upravnika zatvora bio je apsolutni šampion u bivšoj SFRJ. Svim srcem voleo je ljude Podrinja, Jadra, Rađevine, Mačve, Pocerine, Posavotamnave, Azbukovice i okoline, gde je proveo najveći deo života, a njegova ljubav prema zavičaju ostala je trajna, snažna i neizbrisiva.
Znao je Miloš dobro one reči Ive Andrića iz Znakova pored puta da se „snaga jedne države ogleda u tome koliko nevinih ima u zatvoru, a koliko zlikovaca na poslu“. Mada je radio u komunističko doba i bio častan levičar, nikada se nije pokazivao kao partijski, već kao čovek struke i nauke. Bio je svoj, dostojanstven, otmen, kulturan i pre svega pošten i čestit „kao suza“. Teško mu je pao raspad nekadašnje zemlje i mnogo toga, ali o tome je, kako to kaže akademik Bećković, najviše voleo da „govori“ ćutanjem.
-Miloš je u zatvoru bio i domaćin što se tiče posla koji su osuđenici obavljali, pre svega na ekonomiji, koja je bila odlično razvijena, što se uklapalo u njegov nesuđeni poziv. Njegov rad bio je, naravno, primer srpskim i jugoslovenskim zatvorima – priča njegov školski drug Miroljub Mire Jakovljević, diplomirani agronom, nekadašnji predsednik SO Loznica, koji je sa njim bio u stalnom kontaktu do poslednjeg dana. – Ne zna se da li je bio bolji čovek ili državni rukovodilac. Imao je za sve osećaj, meru i razumevanje. Nije čudo što ga oplakuju i oni koji su u njegovo vreme izdržavali kazne. To je bio Miloš. Neprevaziđena ličnost na našim prostorima.
V. Mitrić
