Slovenci, braća Franc(94) i Tone(89) Luža, po vozačkom stažu su najstariji u Sloveniji, a, najverovatnije, i u bivšoj SFRJ. U prva kola, „Olimpiji“ seli su još u doba Kraljevine Jugoslavije, i danas ne ostavljaju volan kada zašli u duboku starost.
-Stari jesmo, po godinama, ali po radu i vožnji osećamo se odlično -pričaju nam braća koji žive u pitomom i lepom selu Smarjevske Toplice, nadomak Novog Mesta. -To potvrđuju i lekarski pregledi, koji su nužni za produženje vozačke dozvole.Preglede prolazimo, poznato je, bez ikakvog „gledanja kroz prste“, jer na to i nismo navikli u životu.
Franc ima petoro, a Tone četvoro dece.Ponosni su na svoju čeljad kao i na kćerke svoje sestre, među kojima, pre svega, na Ljubicu Tanko(71), koja ih i dan danas voli i ujake redovno posećuje i pazi.Bila je šampionka SFRJ u džudou, a njena sestra u ritmičkoj gimnastici.Ujaci su ponosni na sestričine.Ljubica ih sokoli da voze, da uživaju u životu i njene priče ih dodatno razvesele i daju još jaču dozu samopouzdanja.
-Ujaci su vredni i patrijahalni ljudi, časni i pobožni od kad znam za njih-priča Ljubica. -Kad je kod njih prvi put stigao, sa mojom majkom, moj otac Slavko Solujić, tada zastavnik JNA nisu bili oduševljeni.Smatrali su da je i on iz reda onih „koji su raščistili sa Bogom“.Ali, čim su saznali da je tada iz Šumadije, iz Beršića kod Takov, i da je iz domaćinske, ugledne i čuvene porodice, kakav mu je i sav zavičaj, pa još da su Solujići odvajkada služili i molili se i Bogu i rode, zavoleli su ga kao i on njih.I, danas, kad mene slušaju na slovenačkom kako govori, nasmeju se, iz duše, govoreći da mi i iz slovenačkog izbija „Slavkov srpski jezik“, što, naglašavaju, mom govoru daje još veću lepotu.
Ljubica, koja je konzul Dečje ambasade Međaši kaže da razmišlja da sa ujacima krene do Takova, ali i Međaša, kod Bijeljine, u Republici Srpskoj(BiH), naravno da oni voze,u oba pravca, i da se menjaju u vožnji, a ona da uživa u vožnji i vitalnosti svojih ujaka.Ljubica je bila na visokim dužnostima u bivšoj SFRJ i inostranstvu, kao predstavnik tadašnje države, ali je redovno kontaktirala ujake i nije joj smetalo kad govore, i do detalja, šta su radili na svojim omiljenim „četvorotočkašima“, u pauzama velikog rada u vinogradima, na njivama, stajama, oborovima i torovima.
V.M.
