Teška tragedija u selu Velika Obarska kod Bijeljine, koja se dogodila u subotu, pola sata pre ponoći, na seoskom putu, odnela je dva mlada života. Troje mladih je povređeno, a jedna devojka je, posle zbrinjavanja u Opštoj bolnici „Sveti Vračevi“ u Bijeljini, upućena u Klinički centar u Beograd, jer su povrede opasne po život, kako su ocenili bijeljinski lekari.
Semberija je zauvek ostala bez dve divne devojke, gimnazijalke i sjajne učenice, Marije Vilotić iz Dvorova i Sare Perković iz Kojčinovca, sela u kojem su nedavno, takođe u udesu, stradala dva mladića. Zavijena u crno, cela Semberija je, ipak, zasijala u punom sjaju plemenitošću, čašću i čovečoljubljem – može se slobodno reći, do neba.
U udesu je teško povređena gimnazijalka Ana Goli, a posle njenog prijema u beogradskoj ustanovi saopšteno je da će biti potrebno mnogo krvi. Pokazalo se da Semberci, i stari i mladi, imaju najveća ljudska srca i „reke krvi“. Već ujutru iz Bijeljine su u prestonicu Srbije, u Zavod za transfuziju krvi, krenula tri puna autobusa Aninih sugrađana, spremnih da daruju krv.
Akcija je počela munjevitom brzinom zahvaljujući sjajnoj devojci, učenici i Bijeljinki za ponos – Jeleni Ijačić. Kada je saznala da je potrebno mnogo krvi njenoj najboljoj drugarici, istog trena odlučila je da daruje krv. Kao omiljenu i cenjenu, podržali su je i pridružili joj se mnogi drugovi i drugarice iz škole, ali i sugrađani.
– Pitala sam majku za pomoć, a ona je odmah shvatila šta treba uraditi da organizujemo odlazak u Beograd u što većem broju – priča Jelena Ijačić.
Jelenina majka Maja Antić, vlasnica uspešne turističke agencije i poznata po humanosti, ne samo u Semberiji, obezbedila je tri autobusa za Beograd i sve ostalo što je bilo potrebno za organizaciju.
Već uveče se znalo da će biti mnogo onih koji žele da daju krv i pomognu teško povređenoj Ani. U rano jutro okupilo se mnoštvo ljudi – jedan autobus pun gimnazijalaca i dva autobusa Bijeljinaca i Semberaca.
– Srce moje majke reagovalo je majčinski, i prema mom osećaju i prema velikoj želji da pomognemo Ani – kaže Jelena, koja, kako svi kažu, ima sve razloge da bude ponosna na majku, kao i ona na nju. – Bilo nam je drago što je, pored nas mladih, bilo i mnogo iskusnih davalaca, čije darivanje plemenite tečnosti ničim nije moglo biti dovedeno u pitanje. Uz stalno osluškivanje i brigu za moju drugaricu Anu, solidarnost i humanost dali su nam krila i veru da će se sve srećno završiti.
Sonja Mitrović, gimnazijalka, kaže da su se okupili s ljubavlju i plemenitom željom. Srećna je, kaže, što su uz njihovu generaciju bili i sugrađani, i stari i mladi, koji su na put humanosti krenuli svim srcem.
– Drago mi je što je ovakva naša generacija, ali i što su ovakvi naši stariji sugrađani. Imali smo na koga da se ugledamo, od kuće do komšiluka i grada – kaže Sonja Mitrović.
Jedna od Bijeljinki, koja nije želela da joj se spominje ime, rekla je da ide sa sinom da daruje krv, „jer je i njen sin vršnjak Ane i njenih drugara i drugarica“. Tu su bili i očevi i kćerke, dede i unuci, bake…
U beogradskoj ustanovi nisu krili iznenađenje i radost ovom akcijom „za pamćenje“, koja je krenula iz Bijeljine, iz bratske Republike Srpske. Za nepuna dva dana Bijeljincima su se pridružili i mnogi stanovnici srpske prestonice, pa je prikupljeno oko 300 bočica krvi!
– Ovo je veliko delo, ne samo za Anu i njenu porodicu, već i za sve nas, jer živimo u kraju i gradu gde postoje ovako divni ljudi, stari i mladi podjednako – kaže humanista Dušan Tomić, prijatelj porodice mlade Ane. – U kontaktu sam sa porodicom i znam koliko su oduševljeni, obradovani i ohrabreni onim što je pokrenula Jelena i što su prihvatili bijeljinski gimnazijalci i sugrađani.
V.Mitrić
