Godišnjica od rođenja sveca lelićkog, ohridskog i žičkog: Nikolaj za sva vremena

Na današnji dan, 1880. godine, u selu Leliću, kod Valjeva, rođen je sveti vladika Nikolaj, koga je Srpska pravoslavna crkva kanonizovala pre 20 godina, u kući čuvenih Velimirovića, od majke Katarine Kate i oca Dragomira. Nikolaj, duhovni, intelektualni i umetnički gorostas, čija su dela i besede zasenili planetu, a ne samo srpski rod, bio je episkop žički i ohridski SPC. Bio je veliki rodoljub, duhovnih kakvog mu nije bilo ravna i, kako je zborio sveti otac Ava Ćelijski (dr Justin Popović), „najveće čedo koga je rodila majka svetosavka, posle Svetoga Save“. Rođen je na Tucindan.

Ostalo je zapisano kako je govorio majci Kati: „Kato, Kato, gde me rodi na Tucindan da se čitav život potucam po svetu.“ Još kao monah bio je cenjen u svetu. Tako je, pored ostalog, u Velikoj Britaniji, bio omiljen od svih, od kralja, premijera, ministara, naroda… Nemački agent je slao depešu, godine 1916, svojoj centrali, ističući da svi oni, kao i mnogobrojni narod te velike zemlje, idu kao ludi na predavanja na kojima govori, u crkvama i katedralama, Nikolaj Velimirović. Skupljao je u Britaniji dobrovoljce za Solunski front, kao i novčanu i svaku drugu pomoć za srpske junake. Proročki je poručio, u Parizu, da nema mira uspostavljenog bez Hrista, „ako u svojim dušama ne budemo čvrsto za mir“. Toga, naravno, nije bilo, pa je usledio Drugi svetski rat, još porazniji po ljude od Velikog rata. Govorio je i na velikoj proslavi tri veka od rođenja Šekspira, pred velikom publikom i u društvu šest nobelovaca, među kojima je bio i Rabrindtat Tagora, indijski pesnik, koga će, kasnije da dočeka u Beogradu. Njegova beseda, na proslavi Šekspiru u čast, ostala je nezaboravna. Odlazak u Dahau, a potom u daleku Ameriku, Nikolaj nije prestao da brine o svom rodu, u uslovima koji nisu bili ni blizu primereni takvom duhovniku, episkopu, filozofu, pesniku, rodoljubu i čovekoljupcu. A, 17. marta, pre 68 godine, vladika je služio u manastirskom hramu svetu liturgiju i pričestio se. Sve je proteklo u lepoj molitvenoj atmosferi. Po običaju, posle službe je svratio u monašku trpezariju na okrepljenje.

Po svedočenju manastirskog sabrata, ruskog monaha odža Atanasija, vladika je prilikom izlaska, tri puta rekao: „Prostite mi bratije.“ Potom je otišao u svoju keliju. Sutradan, na poklade, u nedelju 18. marta 1956. godine, rano u zoru, sklopio je vladika Nikolaj svoje umorne oči. Iako star i fizički oronuo, duhom je bio veoma bodar. Želeo je da i toga dana služi liturgiju. Litija za doček čekala ga je kod kelije. Ali, on nije ustao. A, onda je, na poklade, na svoj Tucindan, uz radosne pokliče i pesmu, odneta i sahranjena u svom manastiru svetitelja Nikolaja Žičkog, u manastiru Žiča. Njegove relikvije predstavljaju nepresušan izvor blagoslova i molitvene pomoći vernima. O njemu su za vreme njegovog života, kao i posle upokojenja, mnogi svedočili i pisali. Najlepše mu svedočanstvo dali su njegovi rođaci. Tako đakon Ljubomir Radić piše: „Sveti vladiko Nikolaj, priđi i stani ispred Hrista Boga, svevišnjega Tvorca, stani ispred Vladike tvojega i Načelnika svojega, i sa svetima stoj u svetlosti večnoj. AMIN!“ Jeromonah dositej piše: „Ponekad mi se u snu ukazuje naš Sveti Vladika Nikolaj. I u snu je on nasmejan, a lice mu sjaji kao sunce. I ništa mu ne smeta. Noću kao da svetlost izbija iz njega. I dok ja stojim u mraku, njegova svetlost osvetljava sve oko njega.“

Sam njegov učenik, protojerej, dr Aleksandar Pajić, priča: „Ja sam, ispričavam se na smelosti, često smatrao da je naš Vladika jedini čovek slobodan u pravom smislu reči. Nikada ga nisam video u okovima bilo čega. Nikada ga nisam video kako je opterećen brigama. Nikada ga nisam video kako se plaši. Nikada ga nisam video kako je nesiguran. Nikada ga nisam video kako se stidi. Nikada ga nisam video kako je ohol. Nikada ga nisam video kako je umoran. Nikada ga nisam video kako je ljut. Nikada ga nisam video kako je neslobodan. I to je čudno. Živeo je u jednom grozničavom vremenu i uvek bio miran, vedar, staložen. I to je takođe čudno. I uvek je bio slobodan, ma koliko god su ga mučili. Voleo je slobodu, ali je nije ljubio. I bio je slobodan. I sloboda mu je dobro išla uz ruku. Ništa nije sputavalo njegovu slobodu. Opet, bio je skroman. Voleo je svoj narod, ali mu nije davao oduška. Bio je rodoljubiv, ali nije bio vojnički junak. Bio je skroman. Nije voleo ni crkvu, ni vlasti, ni narod. Voleo je ljude. Ljude, sve ljude, sve. A toga uopšte nema. Nema tog čoveka, kojemu bi to uspelo, kojemu bi bilo lako, da voli sve ljude. Niko to ne može. Nije čovek. On je to mogao. Mogao je da voli sve ljude. I to je čudno. Naš Vladika je bio jedini slobodan čovek, koga poznajem.“ Na dan kada je umro sveti Vladika Nikolaj, smiraja sveta 1956. godine, svi zemaljski ljubimci svetitelja, bili su oko njegove postelje, u keliji Svetih Ćirila i Metodija, u manastiru svetitelja Nikolaja Žičkog, u Žiči. Sačinjavali su jedan pravcati mali arhipastirski zbor. Zajedno s vladikom Nikolajem u tom trenutku sahranjena su i njegova dva zemaljska ljubimca, dva mala psa, koja su ostala bez svoga gospodara. O njima je, kao o veoma vezanim za njih, starao sam sveti vladika Nikolaj. Deca su, odmah po rođenju, imala jednog malog psa koji im je bio verni saputnik tokom njihovog detinjstva. Deca i psi su uvek bili nerazdvojni. Oni su učestvovali u svim njihovim igrama i bili im verni prijatelji. Zajedno su odrasli. Deca su starija postala, a psi su sa starošću postajali veći. Često bi deca sedela pored svojih pasa i razgovarala s njima. Iako psi nisu razumeli reči, oni su odlično shvatali ton i osećanje koje bi deca izražavala. Psi bi bili uz svoje vlasnike u svakom trenutku, pružajući im utehu i ljubav. Nekada bi deca sedela na travnjaku, a psi bi se igrate oko njih. Njihova veza bila je neraskidiva. Kako su deca rasla, tako su i psi stariji postajali. Ipak, bez obzira na godine, deca su uvek volela svoje pse i bila im zahvalna na svim trenucima sreće koje su im pružili. Psi su postali deo porodice, a deca su uživala u svakom trenutku provedenom s njima. Iako su psi, kao životinje, imali kraće živote u poređenju s ljudima, njihova ljubav i vernost ostavljali su neizbrisiv trag u srcima dece.

Slični članci

KOMENTARI

REKLAMAspot_img

Pratite nas

REKLAMAspot_img

NAJNOVIJE