Na obroncima planine Bobija, u selu Gornja Orovica, zima ume da pokaže svu svoju surovost. Sneg ovde često dostigne visinu od metra, vetrovi lome grane, a temperature padaju i do petnaest stepeni ispod nule. Ipak, u ovom zabačenom kutku Srbije, jedno pravo čudo prirode traje iz godine u godinu – jabuke koje opstaju bez ijedne kapi hemije, otporne na sve što ih snađe.
— Ovo su gotovo zaboravljene vrste jabuka, poznate kao kolačara i vinogradija. Nikada ih nismo prskali, a opet rađaju kao da im ni sneg ni mraz ne mogu ništa. Ove godine bilo ih je da se bere do mile volje. Delili smo ih svima koji su hteli, ali opet je mnogo ostalo – priča Milomir Miša Vilotić, domaćin koji se sa sela ne odvaja, niti planira.
U voćnjaku njegove porodice, jabuke su generacijama hranile decu i putnike namernike. Nekada su ove sorte bile nezaobilazan deo srpskih sela – mirisale su iz ostava, sušile se za zimu, od njih su se pravile pite, kompoti i rakije. Danas, u svetu industrijske poljoprivrede, one su postale gotovo retkost.
Iako je ponosan na lepotu i plodnost svog kraja, Miša ne krije brigu – selo je tiše nego što bi trebalo da bude.
— Većina omladine otišla je u veće gradove, pa i u inostranstvo. Svi vole rodni kraj, vraćaju se kad mogu, ali malo ko razmišlja da se ovde i vrati. Ipak, ja sam optimista. Verujem da će ljudi shvatiti koliko ovde život može da bude zdraviji i ispunjeniji. Uostalom, iz ovog sela uvek su izlazili pametni i školovani ljudi. Samo moja kuća dala je dvojicu fakultetski obrazovanih sinova – kaže Miša, čiji su naslednici posao pronašli u Beogradu i Šapcu.
I dok se jabuke u Gornjoj Orovici svake godine iznova izbore sa zimom i olujama, sela poput ovog vode drugu bitku – onu za opstanak. Možda će jednog dana, baš kao što su jabuke odolele vremenu, i ljudi shvatiti da su njihovi koreni dublji nego što misle, i da su ovde, među bregovima Bobije, ostavili deo sebe koji ih uvek čeka.
