Mada je prošlo više od dve godine od upokojenja episkopa šabačkog Lavrentija, njegovo ime delo, ne samo što ne bledi, već sve više svetli, ne samo u njegovoj rodnoj Rađevini, već svugde gde je službovao i boravio, na svim meridijanima, gde je sabrao dela svetog vladike Nikoloja Velimirovića, onda kad je to bilo rizično i po živo,t i posvetio mu, svoju zadužbinu, u Soko gradu, kod Ljubovije.
Vladičino svetovno ime je Živko, rođen je u selu Bogoštica, kod Krupnja, kao blizanac, sa bratom Savom, na Savindan pre 89 leta.Savo se mnogo ranije upokojio.Episkop, do poslednjeh daha, nije zaboravljao rodno selo i svoje Trifunoviće, koji su bili i ostali ponosni na njega kao što se on ponosio njima kao vrednim, čestitim, časnim i plemenitim ljudima.Nikad ga niko, kako je govorio, od Trifunovića nije doveo u situaciju da crveni zbog tog
-O mojim Trifunovićima uvek sam slušao, u narodu, najlepše priče, što je, vazda, milovalo moje srce -svedočio nam je taj ugledni srpski arhijerej, koji je bio episkop moravički, zapadno evropski i australisko -novozelandski, šabačko-valjevski i šabački. -Mnogo sam, kao dete, naučio od mojih najbližih i mojih komšija iz Bogoštice i Rađevine, tih mudrih, bistrih, hrabrih i časnih gorštka.Svaki od njih je znao da zbori „kao da je završio dva fakulteta“.
U Bogoštici i posle Živka Trifunovića živi, i dalje, Živko Trifunović, njegov unuk, divan čovek sa divnom porodicom, gde nema dana da gostima ne pričaju o čuvenom dedi, o susretima, razgovorima i dogodovštinama sa njim.Živko, koga zovu, od milja Žijo, oženjen je Nevenkom Sekom, rodom iz Vlasenice, sa kojom je izrodio časne sinove Darka i Željka.Kuća je za uzor svima u selu.Bave se zemljoradnjom i zanatstvom.Koristeći znanja iz rodnog vlaseničkog kraja i stečena u Rađevini, Nenenka, omiljena rađevska Seka, koja je, kažu mnogi, duša od žene, pravi najbolji sir, kajmak, ali i pite u Rađevini.Deda Lavrentije je obožavao njene proizvode, koji su mu, kako kaže Žija, nedostajali kad je bio u „belom svetu“.
Vladika Lavrentije je Bogoštici, rodu i SPC poklonio svoju zadužbinu -manastir i Dom pesništva „Desanka Maksimović“, gde je provodio dosta vremena, pa je svakog srodnika i zemljaka, u stare dane, znao „u glavu“, kao kad je bio dečak i dok nije otišao na školovanje, a kasnije na službovanja širom zemlje i planete, stasavajući u istinskog građanima sveta, ali uvek svesnog i vezanog za zavičaj i otadžbinu.
-Uvek se ponašao prirodno, kao da je deo našeg seoskog miljea -seća se, kroz suze,unuk Živko. -Selo ga je obožavalo.Imao je pažnju i ljubav za svakog, posebno za decu.Nikad nismo želeli da da pritiskamo da nam nešto čini, jer smo takvi, a mnogi ga, mada mu nisu bili ni bliski ni odani, to su neizmerno koristili.Znam da nas je još više voleo što smo takvi, što ga ne koristimo, već voliko kao i on nas.Govorio je da je materijalno, nešto što je, po prirodi trulo, ograničenog trajanja, pozivajući nas na duhovno jačanje i duhovno bogatstvo.To su za nas nezaboravne lekcije.
Trifunovići, čiji je dom nadomak manastira, bili su oduševljeni kada im je njihov kućni prijatelj, Petar Banković, svedočio koliko je vladika, i danas, voljen i u dalekoj Australiji i ne samo od našeg naroda.
-Pradeda je naša ikona -kaže praunuk Darko Trifunović, koji pomaže rad manastira Bogoštice i Soko grada. -Najsrećniji sam kad vidim kako ga ljudi slave i vole, a takvi dolaze iz svih krajeva Srbije, ali i sa svih meridijana. -Pradeda je bio pet i po decenija vladika, što nikome nije pošlo za rukom u pravoslavnom svetu.Ali, ne samo po godinama, već po delima, ostavio je dubok trag.Radio je u starosti kao i u mladosti, što je i poruka svima nama.
Snaha Nevenka Seka kaže da nije mogla ni da sanja da će da dođe asfalt do Bogoštice, da idu i autobusi, naglašavajući : -E. ništa ne bi bilo da nije bilo našeg divnog dede Živka -Lavrentija, gorostasa u svakom pogledu.
