Maturanti lozničke Gimnazije „Vuk Karadžić“, koji su okončali gimnazijsko školovanje pre tačno četiri decenije, okupili su se večeras u dragoj im školi. Sa setom i radošću prisetili su se znanja, druženja, većine profesora i svega što obeležava đačko doba, kao u pesmi znamenitog pesnika Branka Radičevića. Udešeni kao za maturu, pre 40 leta, samo „malo“ stariji, maturanti su, s neskrivenim emocijama, prešli gimnazijski park na još jednu prozivku. Svi su imali mnogo toga da kažu o sebi, o svojim dometima i porodicama, budući da se nisu sastajali punih 30 godina. Poslednji put, i to u velikom broju, okupili su se za 10 godina mature.
Zahvaljujući Organizacionom odboru, koji su predvodile njihove drugarice, poznate i cenjene ovdašnje lekarke dr Gordana Bojić Dragutinović i dr Slavica Lukić Ojdanić, te razumevanju onih koji su zdušno podržali ovo matursko saborovanje, okupilo se njih šezdesetak. Znatan broj njih otkazao je dolazak u poslednjem času, što, kako kaže Duško Vukotić, danas ugledni građevinski inženjer u Beogradu, „nije uticalo da do susreta ponovo ne dođe kao minulih 30 leta.“ Značajan „ton“ da druženje bude održano i za pamćenje, po Vukotićevim rečima, dale su i njihove drugarice poput, danas znamenite doktorke Verice Milić, „ali i drugih koji se zalažu i za reprizu susreta, kako bi ih na sledećoj prozivci bilo više.“
Ova generacija je iznedrila uspešne inženjere, lekare, tehnologe, prosvetne radnike, poslovne ljude, doktore nauka, pravnike, ekonomiste i ljude drugih zanimanja. Zajedničko svima je da su bili i ostali časni i čestiti ljudi, po čemu su, zaista, ponos grada i zavičaja.
Na prozivku su došli profesori Milisav Popović, Slobodanka Milanović i Svetislav Stanišić. Zbog zdravstvenog stanja, nije mogao da dođe drag profesor Miroslav Tišanović. Sve je proteklo kulturno, dostojanstveno i pristojno dok su izlagali svoje životne učinke posle škole. U školi su se čule mnoge anegdote o zgodama i nezgodama tokom školovanja. Da sve bude prijatnije, potrudio se i njihov drug Gojko Brkić, koji već decenijama radi u njihovoj školi kao profesor istorije. Posle prozivke, usledilo je druženje na koje su čekali baš dugo, pa neki u šali kažu da je dobro što je sa njima njihov školski drug, sada dr Milan Martinović, omiljeni loznički lekar i višegodišnji načelnik Hitne službe u gradu njihove mladosti, „ako neko baš pretera.“
Sa tugom su se setili i svog druga, sa novinarskog smera, Drage Miloševića, koji je bio poznat po dobroti, a koji je poginuo na početku rata u BiH, čim je došao, pored sigurnog posla u Beogradu, da brani svoje ognjište, kraj i njegove ljude.
V. Mitrić
