U Loznici i okolini pogašene mnoge kafane koje su bile „duša grada i kraja“

U Loznici i okolini, retke su kafane koje su preživele novo doba. Na njihovim mestima su nikle nove zgrade ili je prostor koji su imale dobio novu namenu. I onima koje su uspele da „prežive“, preti nestajanje svakog traga da su postojale.

Takva sudbina, po svoj prilici, očekuje restoran „Central“ u srcu grada koji odavno ne radi, oronuo je i samo je pitanje kada će taze gazde da ga ruše ili da ga prerađuju za njihov ukus i džep primereno. Ovo je bila jedna od najvećih kafana u gradu i kraju, kao i „Gradska kafana“ od koje nema ni traga ni glasa, jer je mesto pripalo velikom marketu i drugim lokalima. Isčezle su i decenijama popularane kafane poput „Plavog Jadrana“, „Sneg bara“, „Pivnice“, „Đačkog restorana“, „Evrope“, „Zlatnog burenceta“, „Kod Vere Makedonke“, „Park“, a od „Meraje“, koja je bila jedna od najčuvenijih, ostalo je samo ime na tendi. Istina, za utehu, nove gazde „Meraje“, kako se može čuti, na njemom mestu i još produženim prostorom, planiraju da otvore veliku, modernu pivnicu.

Velika stambeno-poslovna zgrada zauzela je nekadašnju „adresu“ kafane „Pod trešnjom“ ili „Kod Ćeme“, kako su je zvali Lozničani. Ovo je bilo jedno od kultnih mesta u gradu. Ko god je od „viđenijih“ ljudi iz zemlje i inostranstva dolazio u Loznicu, ovo je bila nezaobilazna destinacija.

Ne radi godinama, takođe kultni, restoran „Krupanj“ ili, kako je nazivan „Kod Stanka“ u Banji Koviljači, koji je bio uz drum Beograd-Sarajevo i koji su, pored ostalih, obožavali najviši funkcioneri ali i poslovni ljudi iz susedne BiH. Na mestu restorana „Bled“ u centru Banje Koviljače, podignuta je velika zgrada. Samo na požutelim slikama je ostala uspomena o ovom mestu lepog provoda, kome je kumovao lično kralj Aleksandar Karađorđević. Ne radi više ni restoran „Tri česme“ u Banji Koviljači, mesto za koje se vazda govorilo da „onaj ko tu ne dođe, kao da nije bio u Banji Koviljači“. Stala je da radi i čuvena banjska „Švajcarija“, kao i omiljeni „Kostajnik“, a ne rade, odavno, hoteli „Beograd“ i „Gučevo“.

Od drevnih kafana u kraju, dobro se drži „Dragina kafana“ u Klupcima, jedna retka od starih i pravih u kojoj se, i danas, odvijala zanimljiv društveni život ovdašnjih ljudi. Oni koji imaju 30 godina, ne pamte nekad čuvene u čitavoj SFRJ kafane poput „Vukovog gaja“, „Kod Gajtana“, „Opanak“, „Kod Milinka“, „Dva čekića“, „Kod Ilije“, „Kod Bobana Jucinog“…

„Sve pomenute kafane bile su poznate i jako posećene, imale su stalne goste“, priča Lozničanin Aleksandar Lečić. Nije bio potreban telefon, jer se znalo gde ko sedi od advokata, sudija, tužilaca, službenika, profesora, nastavnika, učitelja, radnika, zanatlija i đaka, a u koje navraćaju najviše ljudi iz okolnih sela. Društvo je bilo izmešano i po zanimanju i po godinama starosti. Bilo je kafanskih ljudi veterana, kojih sada skoro da nema u kafićima koji su nasledili neslavno većinu kafana u pravom smislu te reči. Put Šabac-Loznica-Mali Zvornik, po broju kafana u odnosu na kilometražu, bio je ubedljivo prvi u SFRJ. Ovuda su mnogi, iz zemlje, ali i inostranstva najradije odlazili na Jadran. Izgradnjom „Pavlovića mosta“, raspadom SFRJ, sve se promenilo da je broj kafana na ovom drugu, sada, sveden na nekoliko od kojih su, eventualno, dve pristojne.

Kafane su, prema svedočenju njihovih višegodišnjih gostiju, imale svoj duh, šmek, šarm zahvaljujući gostima i većini vlasnika ili poslovođa. Zanimljivo je bilo da su zajedno sedeli i oni sa punijim i ljudi sa tanjim džepom.

„Suguran sam da je tada kvalitet javnog mnenja bio mnogo kvalitetniji od sadašnjeg koje po ugostiteljskim lokalima kreiraju neki drugi ljudi, među kojima su oni sede kose prava retkost“, kaže Lozničanin Željko Lukić. Struktura gostiju bila je, što se iz aviona vidi, neuporedivo bolja. Svaka kafana je imala svoje favorite koji su znali da razgale goste pričom, pesmom, svirkom. Kad sednete za sto, kao da ste za stolom svih prisutnih, jer to je bila navika koja nikome nije smetala.

Loznica, po rečima starog Lozničanina Aleksandra Lečića, ima bogatu kafansku tradiciju koja vuče korene između dva rata, kada je, tada u maloh varošici, bilo njih nekoliko desetina. Mnogim ljudima je bilo dovoljno da kupe nekoliko litara rakije, koji kilogram kafe, malo hrane i da rade sa nekoliko stolova.

„Kafedžije je krasila solidarnost, jer su da bi svi mogli da prežive, jedni druge posećivali i trošili novac kao gosti“, priča Zoran Mitić. Loznica je danas lepa, prelepa, ali joj fali ona „duša“ koja ju je krasila i po kojoj je bila poznata širom zemlje i sveta.

A, danas u popularnoj lozničkoj Mali, gde je u kafana decenijama vrilo od života, pesme i žagora gostiju, nema nijedne da radi. Ovdašnji meštani godinama pokušavaju da pronađu alternativu za njih, ali, kako kaže Zane Šaulić, bezuspešno.

„Malu niko nije mogao da zamisli bez kafana i muzike, a danas je sve to utihnulo, i za kratko vreme, ugašene su i poslednje poput one ‘Kod Lale’, ‘Kod Ibre’, ‘Kod Gere’, ‘Kod Paše’, ‘Kod Munje’, ‘Kod Šeće'“, setno zbori Šaulić, istučuči da su mnogi pevači, poput njegovog rođaka Sinana Sakića, uspeli u muzici tek što su „prošli testiranje“ u ovdašnjim kafanama.

Slični članci

KOMENTARI

REKLAMAspot_img

Pratite nas

REKLAMAspot_img

NAJNOVIJE