Zaboravljeni junaci s Petrovića brda: Sećanje na stradanje srpskih mučenika 1945. godine

Na Petrovića brdu, na Majevici, u loparskom kraju, desila se tragedija koju malo ko pamti. U maju 1945. godine, umoreni su nevini, bivši pripadnici Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini. Danas, nažalost, o ovom stradanju se sećaju samo malobrojni i vremešni srodnici, predstavnici Srpskog četničkog pokreta Semberije i Majevice, te nekolicina rodoljubivih organizacija koje organizuju parastos za ove srpske mučenike.

Inženjer Blagoje Josipović, predsednik Srpskog humanitarnog društva „Sloga Majevice“ za života, posvetio se borbi za istinu o stradanju Srba tokom Drugog svetskog rata i neposredno nakon njega. Njegova neumorna istrajnost bila je usmerena na razotkrivanje zločina nad svojim narodom, ali su godine prolazile bez presude, suda i suđenja. Decenijama je prošlo pre nego što je na mestu stravičnog stradanja srpskih junaka i rodoljuba postavljen krst.

Novinar Vladimir Mitrić, davno je skrenuo pažnju na ovaj zločin, ali i dalje, malo ko se seća stradalnika, mučenika i paćenika, kojima je glave došla surova Brozova Ozna iz čisto ideoloških razloga. Rajka Kovačević, čija je sudbina vezana za ovu tragediju, ističe: „Imala sam samo pet meseci kada je, ovde, umoren moj otac Drago Kovačević, o kome su svedočili svi oni koji su ga poznavali samo najbolje. Godine su prošle, ali bol i nepravda još su i te kako prisutni.“

Jovo Cvijić je bio u majčinom stomaku kada su „oznaši“ iz okolnih mesta, po nalogu iz Lopara, ubili njegovog oca Jovu, po kom mu je nadenuto ime. „Čitava porodica nam je bila surovo obeležena, pa smo morali da se odselimo u Srem,“ svedoči Cvijić. Slična sudbina zadesila je i Ratka Markovića, koji je takođe bio u majčinom stomaku kada je ostao bez oca. Ime mu je ostalo kao uspomena na oca koga nikada nije upoznao.

Zvanični podaci ukazuju da se na Majevicu vratilo 76 Srba iz ovog kraja, koji su ratovali protiv ustaša u Dalmaciji kao pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini. Po povratku u Lopare, odlučili su da se predaju i da predaju oružje koje su kod sebe imali. Sa pesmom su krenuli u Oznu, predajući oružje šefu Matiji Laziću Krvavom. Lazić je obećao njihovom komandantu, Vojku Nikoliću, da im neće faliti ni dlaka sa glave. Međutim, umesto obećanja, oni su ubijeni sekirama, bezobzirno i užasno.

Inženjer Blagoje Josipović, Jovan Radovanović Jovaš, Titov narodni heroj pred kraj minulog rata, potvrdio je sve ove navode u svojim izjavama. Iako je reč o istorijskom faktumu, nepravda prema zaboravljenim junacima i njihovim porodicama ostaje neispravljena, dok se istina polako iznosi na videlo.

Slični članci

KOMENTARI

REKLAMAspot_img

Pratite nas

REKLAMAspot_img

NAJNOVIJE