Iz ugla kafanskog čoveka – Vladimir Mitrić: Žal za kafanom

Kafane su bile „duša grada“

Koliko me raduje danas, savremeno uređena Loznica – čista, umivena i doterana kao nikad, koju hvale mnogi njeni gosti, koji dolaze sa svih strana, toliko, čini mi se, počinjem da patim za Loznicom osamdesetih i početkom devedesetih godina, kada je imala bogate sadržaje društvenog života, pre svega u kafanama, gde se sve započinjalo i završavalo, ali i čulo i videlo. Blede sećanja na te godine, na te dane kada nije trebalo da znate nečiji broj telefona ili adresu, već kafanu u kojoj sedi ili kafane u kojima sedi, ili kako se to, popularno govorilo, gde odseda.

U analima TV Novi Sad, za koju sam radio u ratna vremena u BiH, ostalo je upamćeno ime ovdašnje kafane „Meraja“. Dok su drugi reporteri, koji su čekali ekipe, ostavljali poruku da će biti u nekoj od lokalnih radio stanica, ustanova ili u kućama i stanovima, za mene je pisalo da „reporter V. Mitrić čeka u kafani ‘Meraja'“. I uvek su me nepogrešivo pronalazili, mada kafana nije imala telefon, jer ili sam već bio u njoj ili su moji kafanski sabesednici znali precizno za koliko stižem. Marko Keković, koji je u to doba bio glavni urednik i direktor TV Novi Sad, i Mara Stanču, direktorka produkcije, čim su prvi put došli kod mene u goste, insistirali su da ih odvedem prvo do „Meraje“. Saznali bi da je to moj omiljeni bircuz još iz ranih srednjoškolskih dana, u koji sam dolazio iz kog sam odlazio i u koji sam se rado vraćao i posle dužih odsustvovanja iz rodnog kraja i rodnog grada.

Tadašnji poslovođa kafane, divni čika Bogosav Jakovljević, i veći deo njegovog personala, bili su, kao od Boga dani, da lepo ugoste ljude, ali i da im budu na usluzi za bilo šta drugo. Gosti kafane su se, naravno, poznavali i činili su nešto poput druženja bližih i daljih rođaka na jednom mestu. Trgovci, komercijalisti, službenici, direktori, preduzetnici, nastavnici, profesori, majstori, zemljoradnici, đaci i drugi ljudi ispunjavali su „Meraju“ od jutra do mraka.

Zbog blizine tadašnje Službe društvenog knjigovodstva, u njoj su odsedali svi šefovi knjigovodstva ili finansija svih ovdašnjih društvenih i državnih preduzeća, kasnije privatnih firmi i radnji. Tu su se dogovarali ko kome šta, eventualno, treba da pomogne, a najčešće su jedni drugima „prebacivali“ pozajmice, uz lepa druženja, koja je nekad znao lepo da ulepša pesmom i svirkom na gitari Milan Koturović, tadašnji tržišni inspektor, i veliki kulturni poslenik grada i njegove rodne varošice Lešnice. Milan bi to posebno činio po želji jednog od najodanijih gostiju „Meraje“, Mirka Miladinovića, čuvenog „Modinog“ trgovačkog putnika, a kasnije vlasnika firme „Senzal“. Ovaj boem u duši, koji je davno došao u Loznicu iz sela Vitkovca, kod Kraljeva, posla radi, sve poslove, a oni u to vreme nisu bili mali, uz neviđen šarm i prijatnu atmosferu, sklapao je baš u „Meraji“. Za njega je, uvek, bio rezervisan dupli sto. Posle poslovnih razgovora usledilo bi druženje, uz iće, piće i pesmu, a Lozničani su voleli njegov šumadijski naglasak, srdačnost, ali i gospodstvo.

– Znam da su i Turci cenili lozničko gospodstvo, ističući da se ovim gradom ne može proći od gospodstva njegovog gospodara Antonija Ante Bogićevića – pričao je Miladin, kako su ga Lozničani zvali. – Zato, mi koji dođemo ovde, koje vi zavolite, moramo da budemo dostojni, u svakom pogledu, druženja za Lozničanima i sve Jadranima. Ostao mi je u pamćenju i firmopisac u penziji, stari Lozničanin Đorđe Đoko Milićević, koji je znao, često, da kaže: – Daj Bože da se Srbi slože, ali se to dogoditi ne može. Nažalost, godine koje su usledile pokazale su, kako napisa čuveni Dragomir Brajković, da se „Srbi najviše množe deobama“. I čika Đoko je dočekao ta vremena. Naravno, ni trunke zadovoljan što je bio u pravu. Čika Jovo Mićić, legendarni ovdašnji trgovac, jedan od najuglednijih Lozničana svih vremena, čiji je brat Momčilo imao kultnu kafanu u strogom centru grada, znao je, u ovoj kao i u drugim kafanama, gde je priman u društva s radošću, znao je zadirkuje komunističke kadrove toga doba, pored ostalog, rečima: – Sačuvaj Bože, kada bi došao kralj, ne bih stigao na red, od vas, da se sa njim, kao čovek, pozdravim! Ovaj čovek vedra duha, znao je da, kao retko ko, uteši one koji bi krenuli da „rešavaju probleme i muke“, tako što bi preterali i u čašama i u flašama.

– Sine, i što je teško, proći će – ponavljao bi im uporno čika Jova, koji je ostao upamćen po novčenju kredita mnogim sugrađanima od kojih, ne samo što nije hteo da uzme ni dinar, ni kafu da popije, već im je govorio: – Idi, i uživaj. Kakva čast za mene. Ti da imaš ne bi dolazio da ti unovčim kredit. Glavna tema, jednog dana u „Meraji“ bila je da je čika Jova otišao u policiju, po pozivu, zbog novčenja kredita. Svi su isčekivali njegov povratak u kafanu. Većinom zabrinuti ili znatiželjni kakav će ishod da bude, jer vremena su bila teška poput onih kad kadija i tuži i sudi. – Šta ste se tako zablenuli u mene – rekao je im čika Jova na samom povratku iz policije u „Meraju“. – Šta bi trebalo da bude. Dali me u nadležnost da me saslušava inspektor kom sam, samo koji dan ranije, unovčio kredit.

Inspektor, inače Bosanac, stavio papir u mašinu da kuca moju izjavu, bez pardona. Pitam ga šta je u pitanju. Odgovori da je to zbog novčenja kredita. Pa, dobro, rekoh mu, jesam li to i za tebe uradio i znaš li ko me je zvao. Nesretnik me pogleda kratko u oči, okrenu se na drugu stranu, izvlačeći papir iz mašine, i gledajući u pod reče mi tiho i pokajnički: – Slobodni ste, čika Jovo! Za ovaj događaj preko ove ali i druge kafane, kao i za druge dogodovštine, saznala je čitava čaršija. Priču su, kao mediji širile kafane „Pod trešnjom“, kod Ćeme, „Evropa“, „Centrala“, „Đački restoran“, „Park“, kod Čola, „Plavi Jadran“, „Tišina“, „Kod Vere Makedonke“, „Kod Ušlje“, „Gradska kafana“, „Stari grad“, „Kom Momčila“, potom „Kod Mališe“, „Stara varoš“, „Zlatno burence“, „Pivnica“, „Sneg bar“ kojima se, kasnije u toj „misiji“, na najbolji način, priključila „Jabuka“, jedno vreme „Nostalgija“, „Kod Miše“, a onda i prvi ovdašnji kafić „Taksi“ u Pop Lukinoj ulici, ispod Radio Podrinja, gde smo moj kum Dragan Iskić, novinar Radio Podrinja i RTS, i Đorđe Milovanović, čuveni radijski tehničar, u to doba, dok se emituju „Novosti dana“ Radio Beograda i druge emisije iz razmene, znali da se baš opustimo.

To bismo činili, obično, kada preteramo sa šalom, sa prvim radijskim komšijom, neponovljivim Mihailom Mićom Baštovanovićem, vlasnikom kultnog restorana „Stara varoš“. Od Miće smo znali, ujutru, kad je najveća gužva za doručak, kada kafanu „okupiraju“ oni koji imaju striktno vreme, pauzu, za razliku od nas, da tražimo kafu. Kada ostanemo pri svome, gazda sav ljut, upada u kuhinju i glavnoj kuvarici, inače njegovoj supruzi Veri, govori da pobaca sve lonce i šerpe, kako bi „ludacima kuvala kafu“. Kad bi doneo kafu, mi bismo ga ignorisali i počeli bi da je pijemo kao da nam je spasonosni lek od smrti. To ga je još više ljutilo. – Hoćete li i u šolju da vam gledam – pitao bi nas Mića, dok bismo ga, i dalje, ignorisali do brzog pomirenja i druženja sa njim u toj, ali i u drugim kafanama. Mića je znao da zamoli neke od nas, među kojima je bio i moj kum Radivoje Rašo Ćirković, omiljeni trgovac loznički, da uzmemo pare i da idemo u drugu kafanu. Jednom smo to i učinili, otišli kod Čola u „Park“, stavili na zid novčanicu uz pomoć špenaglje i poručivali piće svima koji uđu, uz obaveštenje da gazda Mićo sve plaća. Jedan od taze biznismena došao je nešto da razgovara sa mnom. Nisam bio za piće. Poručio sam „rafelo“, koji je služen kod Čola. Moj sagovornik, kao iz topa, reče: – Daj i meni taj „rafaelo“. Kad je video da to nije piće, sočno me je opsovao, ali i sebi nadimak nadenuo. Kod „Tri palme“, a odavno kod „Ušlje“, vlasnika sjajnog ugostitelja i čoveka, Dragana Ivanovića, okupljali su najviše profesori ali i mi, njihovi đaci, ali i drugi sugrađani, gosti poput čuvenog pesnika Krstivoja Ilića, rođaka divnog čoveka i profesora Koče, pesnika i profesora Vlade Zorčića, koji je haiku poeziju pisao baš na stolu ove kafane, koja glasi: Pet špricera, paklo drave, poređao čika Gavra, A, Gavra je bio penzioner, boem „do korica“ koji je numorno pušio kumanovsku „Dravu“ i lagano špricer, uglavnom tanji. Ta vremena me nekako podsećaju na ona iz vremena profesora Koste Vujića, koja su i ekranizovana. U „Sneg baru“, koji je bio u sklopu Robne kuće „Jadar“ sedeli su trgovci, mnogi radnici i službenici lozničkih firmi, koji bi, prvo ujutru, tu pili kafu i „po jednu“, ali i mnoge zanatlije počev od legendarnog čika Staće Ilića, bojadžije, do obućara Gajića, koji je imao radnju u neposrednoj blizini i na pauzi redovno ispijao kafu uz laganu priču.

Moj prijatelj Milutin Stevanović, bard kafanskog života, častan i redak čovek i ja, smo znali da sedimo sate, u društvu mog kuma već pomenutog Raše Ćirkovića, trgovca iz poznate prodavnice „Kožara“ na početku Ulice Moše Pijade, a odavno potom Ulice Moše Pijade.

Nedavno je umro višegodišnji poslovođa te kafane Mićo Radičević, lik za pamćenje. U „Pivnici“ su sedeli najistaknutiji privatni preduzetnici tog doba od majstora, njihovih radnika, autoprevoznici i svi drugi njima bliski iz grada i okolnih sela. Poslovođa „Pivnice“ Milisav Maksimović, ostao je upamćen kao najomiljeniji ugostitelj i sugrađanin, koji je, kao retko ko, imao lepu reč ali i gest za svakog gosta, koje nikada nije delio po debljini njihovih novčanika.

Među legendarnim gostima bili su čuveni autoprevoznik Momo Radaljac, Vlado Popović Pop, Nikola Popadić, višegodišnji predsednik Lovačkog društva „Gučevo“ u Loznici… A, mnogo sveta bi se, po zatvaranju pomenutih kafana, slivalo u najveću i najpoznatiju „Gradsku kafanu“, gde je redovno bila muzika i „Pod trešnju“, kod Ćeme (Milivoje Ćoralić), gde se tokom dana sabiralo, a posebno uveče, sve što se toga dana dogodilo ne samo u Loznici, već u čitavoj zemlji.

Slični članci

KOMENTARI

REKLAMAspot_img

Pratite nas

REKLAMAspot_img

NAJNOVIJE