Lozničanin Aleksandar Aco Lečić (67), penzionisani hemijski tehničar u nekadašnjoj HI „Viskoza“, koji je ostao bez posla kada je deci bilo najpotrebnije, kao i njegova, sada već pokojna supruga Dragana, živi dve decenije kao dijabetičar. Slep je potpuno osam godina i najmanje dve pre toga, kad je samo nazirao svetlost, sa amputiranom nogom, živi skoro normalno! Ovo bi moglo da bude iznenađenje za sve, osim za njegove najbliže, prijatelje, rođake, kumove i sugrađane, koji ga obožavaju još od rane mladosti kao div momka, čuvenog fudbalera Loznice, omiljenog ovdašnjeg „LSK“, osnovanog pre više od 110 godina.
Bez noge je, priča nam ovaj duhom vedri Lozničanin, kao da je mladić, „još pre deceniju i po da, u poslednjem trenutku, nije zbrinut na Vojnomedicinsku akademiju, gde su ga zbrinuli, sačuvali mu i nogu i glavu, od gangrene, koja je bila opasnija zato što je dijabetičar, najbolji lekari i osoblja Klinike za nefrologiju i Klinike za ortopediju. I sad pamti sva imena lekara, ali i osoblja, kojima se, redovno, kao i njihovim bližnjim, Bogu moli.
„Posle dosta godina, ispostavilo se da glavu mogu da sačuvam samo ako mi je amputiraju nogu – priča Lečić. – Imao sam ogromno poverenje u dr Lazara Petrovića, vrsnog hirurga lozničke bolnice i njegove saradnike, koji su mi, uz zdušnu pomoć, pri oporavku, osoblja Internog odeljenja i Hitne službe Doma zdravlja, sačuvali život uz danonoćnu brigu o meni dragih dr Zorke Tošić, dr Aleksandra Isakovića, dr Branke Krasavac, dr Milana Martinovića. Teška sam, priznajem, primio obaveštenje da moram da ostanem bez noge. I lekari, i moji prijatelji, i pre svih moja deca, Vladimir i Mirjana, govorili su mi: – Alek, trebaš nam. Mi ćemo biti uz tebe. I tako i bi.
Aleksandar, mada još nije dobio protezu, sam iz kreveta bukvalno uskače u invalidska kolica, ide po kući, završava sve potrebe sam u kupatilu, kadar je da skuva kafu, čaj, a precizno zna šta se gde u kući nalazi, posebno u kuhinji, od hrane do pića, slatkiša… Goste ne pušta iz kuće, kao što je činjeno za života njegovih roditelja Mire i Jove, decenijama u toj čuvenoj kući, koju je, vazda, krasilo, ne samo gostoprimstvo i humanost, već i čovekoljublje bez granica. Mešavine najboljih osobina oca Jove, rođenog Lozničanina i Jadranina, i majke Mirjane Mire rođene Brčakinje iz čuvene Srpske varoše, iz loza Pejića i Majstorovića. Lagano, sam, iz kolica seda na stolicu ili na krevet. I tako stalno.
U glavi ima nekoliko stotina telefonskih brojeva. Bez ikakvih pomagala, samo sa fiksnim telefonom u rukama, sam poziva drugove, prijatelje, srodnike, bivše kolege, mnoge njemu drage sugrađane. Od jutra do mraka. Sve ga zanima, od sporta do društvenih, političkih i kulturnih dešanja. Malo ko mu može da „stane na crtu“ po obaveštenosti u gradu, koji voli svim srcem, što svi, ovde znaju i poštuju.
-Neki koji su neupućeni se čude kako sve u kući činim, kao da sam zdrav i što sam, skoro uvek, raspoložen – kaže Lečić, koji sam sebi četiri puta dnevno daje insulin. – Stigle su me bolesti, pa u kratkom roku smrti brata, supruge i majke. Sve je to teško, bolno i ostavlja traga, ali uspeo sam, imajući u vidu sve okolnosti, da sačuvam u duši onu stamenost koje krasi našu familiju.
I kad mu je bilo najteže, nikad se nikome nije požalio. U vreme propasti „Viskoze“ ostao je bez posla, kao i njegova supruga u ZZ „Budućnost“. Oboje su tu muku nosili kako su oni znali i umeli. Za bilo koga ko im uđe u kuću, a kuća je uvek bila, kao i sad, puna gostiju, delovalo je kao da im ama baš ništa ne fali. Držali su se, zaista, kaže Acin prijatelj Zane Šaulić, „gospodski, otmeno i kulturno, dostojanstveni „do bola“, što je bila i ostala odlika te divne kuće u Ulici Svetoga Save u Loznici, preko puta Autobuske stanice, gde dolaze, često, i oni koji ne znaju gde će i kako će“.
Uz njega su sin Vladimir i kćerka Mirjana, sa porodicama, a obožavaju ga, kao i on njih, unuka Nađa i unuk Stefan. Za njih je, vele, „deda car“. Uvek raspoložen, nasmejan, darežljiv i spreman da se sa njima poigra, popriča, da ih sasluša.
„Drži me ovako čvrsto ljubav i vera, ne samo u moje najmilije, već i u ljude uopšte, što je mogao da bude moj recept za ovako funkcionisanje, mada sam suočen sa dramatičnim okolnostima, u kojima malo ko ne poklekne – kaže Aleksandar. Bog nam je dao ovaj život. Život je lep. Bolesti su iskušenja. A ja sam takav kakav sam i verujem da ću ostati takav do kraja života okružen ljubavlju moje dece i „armije“ mojih prijatelja, muškaraca i žena, širom lozničkog kraja, Srbije, nekadašnje SFRJ i sveta.
I dok smo privodili kraju priču sa njim, zazvonio je fiksni telefon, a Aco je zamolio sagovornika da sačeka koji minut, pa će da ga pozove kasnije. Iskusnog sagovornika, koji zna njegovo stanje, ne čudi što će ga Aco zvati, siguran da ukuca tačan broj, bez obzira da li je, kako se to kaže, u domaćem ili međunarodnom formatu.“
