Čista ovčja vuna širom Srbije baca se ili se prodaje u bescenje, dok su bojadžije i vunovlačari prava retkost. U Tršiću pokušaj vaskrsenja prela.
Otprilike kada su u čitavoj Srbiji utihnula čuvena seoska prela i posela, počelo je da se gasi interesovanje za čistu ovčiju vunu i od nje napravljene odjevne i ukrasne predmete – od čarapa, džempera, jakni, prsluka do raznovrsnih ćilima u različitim bojama i šarama. Danas se, na prste jedne ruke, u svim našim krajevima mogu izbrojati bojadžije i vunovlačari, kojih je do pre nešto više od jedne decenije bilo gotovo u svakom većem selu, a ne samo u varošima i gradovima.
Na njih danas podsećaju ostaci starih tabli na davno zatvorenim bojadžijskim i vunovlačarskim radnjama. Naslednici su uglavnom izabrali druge poslove, a i oni retki, poput onih u Zavlaci kod Krupnja, ovo zanimanje su nastavili kao neku vrstu dopunskog posla. Zavlaka se ponosila najvećim brojem kamenorezaca, bojadžija, vunovlačara, užara i bunaradžija… Ipak, najbolje su se održali kamenoresci.
„Stanko Jezdimirović bio je sjajan bojadžija i vunovlačar, koji je bio divan i čovek, i zanatlija, i majstor,“ priča Ljubinka Vasić iz Šurica, koja je rođena i odrasla u susednom Mojkoviću. „Nema te kuće kojoj čika Stanko nije vrhunski, časno i pošteno obavio posao. Cenio je podjednako svaku mušteriju, bio on domaćin ili puki siromah. Bio je čovek za najveće poštovanje.“
U Loznici, dugo već, nema bojadžija. Poneke radnje uzimaju vunu ili odeću za farbanje i šalju ih na druge adrese da udovolje mušteriji. Nekadašnja bojadžijska radnja „Etilen“ Stanimira Staće Ilića, koja je imala i istoimeno hemijsko čišćenje u centru Loznice, ne radi skoro četvrt veka, a imala je tradiciju dužu od jednog veka. Majstor Staća bio je jedan od najuglednijih Lozničana druge polovine 20. veka, podjednako kao vrhunski profesionalac i čestit u poslu, kao i u životu. Bio je „široke ruke“. Ostaće zapamćen, između ostalog, po tome što više od pola veka nije propustio nijednu utakmicu tadašnjeg LSK-a (FK Loznica) i što je, posle svake od njih, pobedili ili izgubili, čašćavao, po njemu, najboljeg igrača tog dana.
„Nema odakle nam ljudi nisu dolazili, iz svih sela Jadra, kao i iz dosta po Cerskih, Rađevskih i Podrinjskih mesta, da im činimo usluge,“ priča Stanimirov sin Milan, uspešni loznički preduzetnik, koji je još kao dete ušao u tajne bojadžijskog esnafa. „Dolazili su nam i ljudi sa leve obale Drine, od monaštva iz čuvenog manastira Tavna, pa dalje prema Bijeljini, odnosno Zvorniku. Tako smo stekli ‘armiju’ ne samo dobrih poznanika i prijatelja, već i kumova, što je blagovredna stvar i što nam, kao porodici, i danas mnogo, mnogo znači.“
Još u ono, komunističko vreme, svedoči prota Stanko Vasić, majstor Staća nije naplaćivao usluge sveštenicima. A danas u Loznici nema bojadžijske radnje. Nekada je to bilo nezamislivo.
Tršićanin Budimir Budo Matić, koji ima etno-selo kraj nekadašnjeg imanja Vuka Karadžića, već više od 12 godina pokušava da vrati običaj prela i posela. I ne samo, kako kaže, da sačuva taj lepi običaj, kakva je i moba, već da stane sa praksom bacanja ili prodaje čiste ovčije vune u bescenje. Budina Milica, koja se upokojila pre nekoliko godina, obučila je više stotina prelja i svim srcem podržala sina u njegovom naumu da se sačuva i vuna i običaj.
Prela nema u selu Runjanima, ali ima prelja koje se ne daju. Takve su, između ostalih, Dušanka i Marica Mitić, koje i danas uzimaju preslicu u ruke. Kako kažu, „da učine dobro, ali i da prekrate dosadne zimske dane koji slede“. I one su obučile tom poslu mnoge mlađe žene iz tog, ali i susednih sela.
„Svake zime, od vune ispletemo više pari čarapa, a na naše zadovoljstvo, poslednjih godina mladi ih sve ređe obuvaju, dok su, ne tako davno, od njih bežali ‘kao đavo od krsta’,“ priča Dušanka Mitić.
Baka Marica kaže da se obradovala kada je saznala da u Loznici, mada nema vunovlačara, ima radnji koje prodaju vunicu u kanurama, koja čak može da bude i obojena.
„Mislim da se vreme čiste vune vraća,“ kaže baka Marica. „Kada uzmem preslicu, nekako mi je lepo. Tad se setim najlepših dana iz detinjstva i mladosti, onih divnih prela kraj Jadra, u mojoj kući, u Gornjem Dobriću, gde sam rođena i odrasla. Predem i uživam…“
