Ne volim masovna druženja, jer mi je, valjda, životni cilj bio da se družim sa onima sa kojima hoću, a nikad sa onima sa kojima moram. U tome sam video, i danas vidim slobodu – ono što je, nesumnjivo, najdragocenije za svakog čoveka. Kao čovek koji je u kafani proveo više vremena nego u roditeljskoj kući, za sve ove godine stalno sam uživao u manjem društvu, onih koji slično ili potpuno različito misle od mene, i uživao u dijalozima koji su u značajnoj meri obeležili naše živote. I uvek je bilo lepo, žustro, zanimljivo, i, naravno, bez obzira na piće, bez ikakvih razmirica – posebno tupavih, koje danas, nažalost, obeležavaju kafiće, kafane, restorane koje pune neki drugi ljudi, kojima nikad nisam bio sklon.
Sve uz laganu muziku, da možemo i da pričamo i da pripomognemo muzici kad nas dirnu neke melodije, i uz bogatu trpezu, „da nas piće ne stigne“. U tome je, nekako, i moj „uspeh“ – da od ekstremno mršavog postanem najviše moguće „elegantno popunjen“, ali, Bogu hvala, živ uprkos svemu što sam doživeo, preživeo, video, saznao, zabeležio i učinio u poslu kojim se bavim. Kafana i društvo su mi, čini mi se, sačuvali i dušu i telo. I hvala im!
Zašto pišem ove redove? Pre nekoliko dana, sasvim slučajno, video sam da sve nas koji smo pre 45 godina završili Osnovnu školu u Klupcima sabiraju naš drug Zoran Đurić i naše drugarice Milica Vasiljević, Slacica Lukić, Rada Maksimović… Odmah sam reagovao, brzo, spontano i rado, dečački iskreno, i javio se. Zoran nam je, da ne bude dangube, odmah dao poslušanja, kako kažu u crkvi. I opravdali smo njegovo poverenje, kao zahvalnost što mu je sinula ovako lepa, plemenita i mila ideja.
Odmah sam sebe „razrešio“ stava da ne idem u velika društva. Ovo je, rekoh sebi, nešto drugo, ovo je vraćanje u dane našeg detinjstva i (pre)rane mladosti. Ovo je ono što mi baš prija u susret punjenju 60 godina. I baš se radujem.
Uspeli smo da kontaktiramo veliki broj drugova i drugarica, ali i da, sa tugom i setom, konstatujemo da nema više Vladana Đurđevića, Miloša Andrića, Vlajka Tejića, Zorana Alimpića, Zorana Stefanovića… Tužno!
I zbog njih, rekoh sebi, treba da se sretnemo. Radujem se tom susretu, koji je preliminarno zakazan za 7. jun. Premotali smo već filmove živih i upokojenih učitelja i nastavnika. Polako se spremamo za susret koji će, uveren sam, biti „za pamćenje“.
Bilo gde da se sretnemo, ovo će biti prilika da budemo onakvi kakvi smo u najprirodnijem mogućem stanju – onakvom u kakvom smo se družili, učili, išli od kuće do škole i od škole do kuće. Zoran mi probudi sećanje kad me je „prozvao“ da volim politiku, a ubrzo sam shvatio i zašto. Tačno, moje prvo političko iskustvo, koje je bilo i poslednje, dogodilo se u sedmom razredu. Bio sam predsednik razredne zajednice. Sećam se da smo, tab, na papirima A4 formata pravili nešto što se sada tabloima zove. Sadržaji su bili, naravno, skandalozni, srazmerni pubertetskom dobu. Naš razredni Mitar mi je, u trenutku nesmotrenosti, rekao da mu dam „tabloid“. Bio sam drzak, pocepao sam i bacio. Ali, njemu, inače dobrom i časnom čoveku, nije bilo teško da pokupi te sve papiriće. Sutradan ih je doneo u školu, sve sklopljene, kao da su štampane, i samo rekao:
– Ovo je ozbiljna stvar!
Tako sam, još tada, video da mi se tabloidi ne daju. Hvala, nastavniku Mitru.
A Svetlana, Ruskinja, je znala često da kaže:
– Kakav predsednik, takvo odeljenje!
Za njenu naklonost nisam želeo da se borim, ni što se tiče tog jezika, čija je prva lekcija bila gde se i kad rodio Lenjin, ni discipline. Osetila je da neću biti miran da me mlati, sa sve prstenjem, što je, nažalost, činila. I, naravno, da to ne bih dozvolio.
Dragi Đuro, tebi se obraćam, osetio sam i blagodet politike u to doba. Bili smo, u najmanju ruku, užasni prema našem divnom i dobrom profesoru Goći, ali deca, kako kaže i profesor Vladeta Jerotić, traže apsolutnu slobodu. Prevršili smo, narodski rečeno, i daru i meru. Uljudno nas je zamolio i direktor Bata (Miodrag Mihailović), i to više puta, da se smirimo. Nije vredelo.
Naš razredni Mitar stupa na scenu i poziva Vlajka, Maksu, Dragana i mene u ono što se zvalo kabinet za fizičko. Kada nam je predočio „optužnicu“, odmah je udario šamar Vlajku, pa se okrenuo ka Maksi i rekao mu:
– Zar i ti, Mašin (Maksoin deda Marjan bio je Mitrov drug iz partizana).
I njemu je baš lupio šamar, a onda se okrenuo meni:
– Znači, i ti, predsedniče!
Pomirio sam se da ću dobiti šamarčinu „da se puši“, ali je Mitrova ruka stala na pola puta! Nije me udario. Samo je rekao da izađemo napolje. Mene je, valjda, izvadio predsednički imunitet. I nije to, izgleda, loše. Politika mi, Bogu hvala, nikad nije bila posao, ni hleb, mada smo se „dodirivali“. Ušao sam joj u pore, i sve što sam više saznavao, bio sam sve dalje od nje.
Milica me baš oduševila kada smo se, prilikom slučajnog susreta u marketu, čekajući na red na kasi, dotakli školskih dana. U trenu sam shvatio da iz škole, posebno iz Runjana, delimo skoro identične utiske. Baš mi je bilo milo kad mi je, posle čitanja moje knjige, rekla da je na skoro isti način doživljavala našu crkvu posvećenu Preobraženju Gospodnjem, u kojoj smo kršteni, a reč je o hramu koji ima više od 150 godina.
Nije nam bilo jasno zašto učiteljica plače kada nam je saopštila da je umro „drug Veljko Vlahović“ i pozvala da mu odamo počast. Znali smo da takvih u porodici, među prijateljima u Runjanima i Loznici nema…
I ne zaboravlja se učenje pesama poput onih da se „Tito voli više od tate, mame i mlađeg brata“, kao i da je „Tito ljubičica plava“!
Dugo sam pod tim utiskom, pa sam ove pesme u svom izlaganju na velikom skupu Dečje ambasade „Međaši“ istakao kao krajnje dekadentne i naglasio da niko ne treba da bude više voljen od tate, mame i mlađeg brata. Titova unuka, dr Svetlana Broz, koja je bila učesnica skupa, kao borac za ljudska i dečja prava, nije mi rekla ni „a“.
Sećam se i dana kada je Broz umro i kada smo morali da se menjamo u straži, da stojimo kao mrtva straža u holu škole, ispred nekog panoa. Jedna nastavnica nas je upozorila da se ne smejemo dok „čuvamo stražu“. A mi, deca kao deca!
I tako, većinu tih dečačkih nedoumica uspeo sam da razmotrim i da se borim za ispravljanje nepravdi. Time se bavim više od četiri decenije, ne pitajući za cenu. Da nije najave našeg susreta, najverovatnije ne bih o ovome pisao. Pišem jer su takve pojave, aršini i mere obeležili naše rano detinjstvo i (pre)ranu mladost do polaska na dalje školovanje.
Zoran je „kriv“, jer me je kontakt s njim, kroz nekoliko poruka, podigao iz kreveta za računar. I, neka je. Hvala Zoranu Đuriću – čoveku koji je, uz sve nesporne kvalitete, ostao šarmantan na najbolji način, sav svoj i čovek koga niko nije učio da treba imati stav.
Jednostavno, takav je rođen, kao i naša Milica i većina naših drugova i drugarica, nadam se. Takvi smo, evo, kroz ove kontakte se vidi, bili i ostali baš dobri, kako se starinski kaže. I verujem da će nas biti sasvim dovoljno za divno druženje i evociranje uspomena. Ovo, do sada, što su se javili naši drugovi i drugarice, svi su za „desetku“.
Ovo neka bude neka vrsta mog omaža za naš veliki jubilej i susret. I da se opet vidimo. I da ne čekamo tako dugo!
Vaš Vladimir Mitrić
