Šapčanin Dušan Babić (78) je čovek koji se čitav svoj život bori za istinu i pravdu nakon što je njegova porodica označena kao „narodni neprijatelji“ zbog događaja koji su se odigrali pre više od šest decenija. Njegov otac, Lazar, ubijen je na Golom otoku, iako mu nikada nije suđeno. Dušan, kao i mnogi drugi nevini građani tog vremena, postao je žrtva sistema u kojem je pravda bila samo prazna reč.
Lazar, koji je imao samo 33 godine kada je odveden na Goli otok, nije bio običan čovek. Bio je odlikovani partizan koji se pridružio redovima JKVO 1943. godine. Međutim, to nije bilo dovoljno da ga zaštiti od ozloglašene Brozove Udbe, koja je hapsila nevine građane pod sumnjivim okolnostima. Njegovo hapšenje i ubistvo su bili samo početak agonije za porodicu Babić.
Dušan i njegova porodica su se suočavali s brojnim poteškoćama. Njihova imovina je uništena, a ekonomska situacija je postala nepodnošljiva. Dušan se seća kako su ih proterali iz njihove kuće i grada u kojem su rođeni. Šapčani koji su ih ranije poznavali kao obične ljude, sada su ih izbegavali i prezirali zbog stigme „narodnih neprijatelja“.
Dušan je prošao kroz mnoge teškoće tokom svog školovanja. Nastavnici su ga diskriminisali, a ocene su bile daleko niže nego što su zaslužio. Njegova priča odražava duboku nepravdu i moralno posrtanje društva toga vremena.
Nakon dugih decenija borbe, Lazar je konačno rehabilitovan 2007. godine, ali to nije značilo kraj njihove agonije. Dušan se suočavao s praćenjem od strane državnih organa i čak pretnjama likvidacijom. Njegova priča odražava sistem vrednosti u kojem su on i njegova porodica bili građani trećeg reda.
Iako je Lazar rehabilitovan, Dušan nije dobio nikakvu naknadu za sve što su pretrpeli. Sud je odlučio da oni ne mogu biti obeštećeni jer prava nisu preneta na naslednike. Ova nepravda dodatno je podstakla Dušana da nastavi svoju borbu za istinu i pravdu.
